Požar je izbio rano ujutru.
Uska ulica starog naselja, niske kuće, miris dima i povici ljudi.
Kada je vatrogasno vozilo stiglo do kapije, plamen je već kuljao kroz prozore i gutao krov.
Komšije su stajale uz ogradu, šapat, telefoni, panika.
I usred svega — sitna sedokosa žena, gospođa Ellen, oko sedamdeset godina.
U kućnom ogrtaču, drhtavih ruku, vikala je na vatrogasce:
— Ne smete! Ne polivajte tamo! Ne smete!
Oficir ju je pogledao u neverici:
— Gospođo, jeste li vi pri sebi? Kuća gori!
— Rekla sam — ne dirajte! — skoro je jecala, stojeći ispred kapije.
Plamen se već penjao po krovu, vrelina je bila takva da su i vatrogasci morali da se povuku korak unazad.
— Sklonite ženu! — viknuo je komandir.
Dvojica su pokušala, ali se ona otrgla.
— Tamo ne smete! — ponavljala je. — Ne smete…
Svi su mislili da je poludela.
Ali nekoliko minuta kasnije, jedan vatrogasac, obilazeći kuću, ugledao je malog psa kako se drži za rešetke podruma.
Vatra je već dohvatila zid.
Zaleteli su se tamo. Jedan je kleknuo, razbio katanac, i za trenutak izvukao drhtavo klupko krzna.
— Imamo ga! — viknuo je.
Ellen je pala na kolena i počela da plače.
— To je sve što mi je ostalo… — šapnula je. — Posle muža… posle sina… sve što sam imala bilo je tamo.
Kad su ugasili požar, od kuće nije ostalo skoro ništa.
Samo dim, izgoreli zidovi i starica koja grli psa, pokrivajući ga svojom jaknom.
Nijedan vatrogasac nije više ništa rekao.
Jedan je samo tiho skinuo kacigu i okrenuo se.
Kasnije, u izveštaju je pisalo kratko:
„Vlasnica ometala gašenje — zbog emocionalnog stanja.“
Ali oni koji su bili tamo znali su istinu:
nije ometala —
već je čuvala jedino biće zbog kojeg je još disala.
