Hladno jesenje veče spuštalo se na malo naselje u podnožju brda. Sitna kiša pretvarala je zemlju u lepljivo blato, vetar je jurio suvo lišće niz ulicu.
Starac Robert Meyer vraćao se iz prodavnice, uvijen u stari kaput, kada je na skretanju ka svojoj kući ugledao tamnu gomilu nasred puta.
Zaustavio se.
Prvo je pomislio da je krpa.
Ali se krpa pomerila.
Iz blata se podigla njuška — oči pune straha i molbe.
— Jadan ti… — prošapta Robert, saginjući se. — Ko li te je ostavio ovakvog?..
Ispred njega je sedeo pas, gotovo neprepoznatljiv pod slojem blata i čičaka.
Ceo se tresao, krzno zamršeno, na šapi stari ožiljak, uši priljubljene.
Robert je izvadio komad hleba, odlomio parče i pružio mu.
Pas je nesigurno prišao, onjušio i nežno uzeo zalogaj.
Zatim je, kao da je shvatio da mu čovek neće nauditi, spustio glavu na njegov dlan.
— Hajde, hajde… rekao je starac. — Idemo unutra da se ugrejemo.
Kod kuće je založio peć i stavio vodu da se greje.
Pas je sedeo kraj vrata, nepomičan, samo su ga oči pratile.
— Ne boj se, neće boleti, — govorio je Robert tiho. — Sada ćemo te okupati pa ćemo videti ko si.
Napuni lavor toplom vodom i počeo da spira slojeve blata.
Voda je brzo tamnela, a ispod nje se pojavljivao drugi pas.
Ne skitnica. Ne ulični mešanac.
Gusto, zlatno krzno, nekada negovano.
Na vratu — stara, gotovo izlizana ogrlica sa metalnom pločicom.
Robert je škiljio, pokušavajući da pročita natpis.
— Da vidimo…
Prešao je prstom preko metala — i ukočio se.
Na pločici je pisalo, jedva čitljivo ispod ogrebotina:
„Bim. Naselje Brenner. Vlasnik — Edward Meyer.“
Starac je trgao ruku kao oparen.
Edward Meyer… njegov sin.
Dugo je sedeo na stolici, gledajući psa koji je sada spavao kraj njegovih nogu, tiho cvileći u snu.
Njegov sin je poginuo pre tri godine — vraćao se s posla po klizavom putu.
U kolima je bio i njegov pas — zlatni retriver Bim.
Automobil su našli u reci, telo Edwarda takođe.
Ali psa… nisu nikada.
Svi su mislili da se udavio.
A sada — prljav, mršav, ali živ — ležao je kraj njegovih nogu.
Robert je prešao rukom preko njegove tople glave, a suze su klizile niz naborano lice.
— Bože… Bim… vratio si se? — prošapta. — Sve ovo vreme… tražio si mene?..
Pas je otvorio oči, kao da je razumeo svaku reč, i lagano stavio šapu na njegovo koleno.
Robert ga je zagrlio, osećajući kako se nešto u njemu slama — bol, usamljenost, tuga za sinom.
Sve se pomešalo.
Peć je puckarala, kiša je lupkala o prozor, a mala kuća na ivici naselja više nije bila tako pusta.
Od tada je svake večeri Bim ležao kraj Robertovih nogu, a starac mu je čitao stara pisma svog sina — kao da mu priča sve ono što nije stigao za života.
Ponekad bi Bim podigao glavu i pogledao ga — baš onako kako je nekada gledao Edwarda.
I tada je Robert znao: njihova veza nikada nije pukla.
Put kući je samo potrajao tri duge godine.
