U staroj zgradi život je tekao uobičajeno: lift se zaglavljivao, sijalice u hodniku su treperile, komšije su se svađale zbog smeća i popravki. Ništa više nije moglo da ih iznenadi. Ali jednog jutra, ispred vrata stanova počeli su da se pojavljuju plišani medvedići. Mali, meki, sa mašnicama oko vrata — izgledali su kao bezazleni pokloni.
Prvi su ih primetila deca. Podigavši igračku, pronašli su unutra čokoladicu. Radosti nije bilo kraja: mališani su se smejali, trčali po stepenicama i pokazivali jedni drugima iznenađenja. Odrasli su samo odmahivali glavom i šalili se: „Izgleda da imamo dobrog duha zgrade — pravog Deda Mraza.“
Svakim danom medvedića je bilo sve više. Kod nekih se ispred vrata pojavljivao jedan, kod drugih čak dva. Ljudi su počeli da nagađaju ko ih ostavlja. Neki su sumnjali na komšinicu sa poslednjeg sprata, drugi su bili uvereni da je to promotivna akcija poslastičarnice. Ali u svakom slučaju, atmosfera u zgradi je postala toplija: ljudi su se češće osmehivali, deca su s nestrpljenjem čekala „nove poklone“, a komšije koje se godinama nisu družile — napokon su počele da razgovaraju.
Medvedići su postali mala tradicija. Neki su ih čak sakupljali i slagali na police. Čak je i najnamršteniji komšija sa petog sprata jednom viđen s igračkom u rukama — i prvi put posle mnogo godina, nasmejao se. Niko nije želeo da otkrije tajnu, jer je ona donosila radost.
Ali jednog dana, radoznalost je ipak prevladala. Mlada žena je slučajno rasporila šav jednog medvedića, i umesto slatkiša unutra je pronašla pažljivo složen list papira. Pomislila je da je u pitanju poruka od „dobročinitelja“. Međutim, kada ga je otvorila, ugledala je brojeve, pečate i crveni natpis: „Konačno upozorenje.“ Bio je to račun za komunalne usluge.
Vest se momentalno proširila zgradom. Komšije su počele da proveravaju svoje medvediće — i u svakom su pronašli iste takve uplatnice. Nastala je prava pometnja: neko je vikao da je to ruganje, neko se smejao, a neko je šaptao o nekoj „misteriji“, govoreći da sama zgrada podseća stanare na dugove. Odlučili su da sazovu sastanak i ispitaju stvar.
Sledećeg dana svi su se okupili u podrumu. Ljudi su sedeli u krugu, držeći svoje medvediće kao dokaze. I tada su se vrata otvorila — ušao je domar Džordž. Videvši desetine ljutitih pogleda, nesigurno je rekao:
„Pa šta sam mogao da radim? Ionako ne vadite poštu iz sandučića. Mislio sam — ovako ćete bar pogledati u poklon.“
U prostoriji je prvo zavladala tišina, a onda se prolomio smeh. Njihov „tajanstveni Deda Mraz“ ispao je najneobičniji naplatioc računa za komunalije.
