Jezero je stajalo mirno, sivo kao ogledalo.
Mraz je bio takav da se dah pretvarao u paru već na izdahu.
Ljudi su šetali obalom — neki su hranili patke, drugi fotografisali mraz na granama.
Niko nije odmah primetio kako je led nekoliko metara od obale popustio.
Dečak — oko deset godina, u crvenoj kapi — napravio je korak, pa još jedan.
I u sledećem trenutku — lom, krik, prskanje vode.
Tišina.
Mnoštvo je povikalo, neko pozvao spasioce, a neko samo stajao, ne znajući šta da radi.
Samo je jedan čovek potrčao.
Muškarac u sivom odelu, kravata razvezana. Trčao je po ledu bez razmišljanja.
Ispod nogu su se širile pukotine, ali nije stao.
Kleknuo je i počeo da udara po ledu pesnicama, lomeći ga, ranjavajući ruke.
Led je pucao, prsti mu utrnuli, ali je zaronio.
Sekunda.
Druga.
Ljudi su već plakali, misleći da je gotovo.
I onda — prskanje.
Izašao je iz vode, držeći dečaka u naručju.
Obojica plavi, drhte, zatvorenih očiju.
Izvukli su ih na obalu, neko bacio jaknu, neko viknuo:
— Ko je taj čovek?!
Muškarac je ćutao dok je lekar proveravao dečaka.
Zatim tiho rekao:
— Nije moj. Ali morao sam.
— Zašto “morao”? — pitala je žena pored.
Pogledao je led i izgovorio:
— Pre pet godina nisam stigao. Tada — moj sin. Na istom jezeru.
Okrenuo se da ne vide kako mu podrhtavaju usne.
A dečak na nosilima otvori oči i šapnu:
— Hvala… tata.
