Za Anu je to bilo sasvim obično veče.
Vratila se s posla, bacila torbu, skinula kaput i mehanički posegnula za cipelama da ih pomeri na mesto.
Dan je bio dug, noge su bridile — sve kao i uvek.
Ali čim je uzela cipelu u ruke, nešto se teško pomerilo unutra.
Ana se ukočila.
Možda je pala neka moneta ili ključ?
Pažljivo je prodrmala cipelu — i u sledećem trenutku cipela je oživela.
Iz nje se, šušteći i vijugajući, izvukla tanka zmija — tamnozelena, sjajna, s malim očima.
Nije napala, nije ugrizla — samo je polako skliznula i nestala ispod ormara.
Ana je vrisnula, odskočila i potrčala po telefon.
Komšije su stigle za nekoliko minuta. Jedan je podigao cipelu kukom, drugi osvetljavao baterijom.
— Bila je unutra, sigurna sam! — ponavljala je Ana, drhteći. — Osetila sam kako se pomera!
Kasnije se ispostavilo da je zmija bila bezopasna — običan smuk koji je verovatno ušao s ulice, tražeći toplotu.
Ali ono što je sve zbunilo bilo je to da su cipele stajale unutra, iza zatvorenih vrata.
Nije bilo ni pukotine, ni otvorenog prozora tog dana.
Kako je dospela unutra — niko nije uspeo da objasni.
Od tada Ana svake večeri proverava obuću.
A komšije, kroz smeh, kažu da se ona sada „izuva s adrenalinom“.
