Saznala sam da me muž vara sa objave na Fejsbuku. Njegova ljubavnica nije mogla a da se ne pohvali njihovom „posebnom noći“. Nisam pravila scenu. Nisam tražila objašnjenje. Umesto toga, pojavila sam se u restoranu gde su imali sastanak – na jednu noć, u kuhinji.
On je želeo romantičnu večeru. Dobio je ukuse koje nikada neće zaboraviti.
Odrekla sam se kuhinje svojih snova zarad života koji sam mislila da ćemo izgraditi zajedno.
Nakon što sam rodila drugo dete, okačila sam kuvarski kaput o klin. Umesto brzog gradskog života restorana, počela sam da pravim jedinstvene torte i peciva u našoj maloj kuhinji. Tada sam mislila da je to cena porodice.
Moj muž, Aron, godinama je molio za drugo dete. Rekao je da će to učiniti našu porodicu kompletnom. Onda se rodio naš sin… i činilo se da je Aron zamenjen.
Nije me gledao kao nekada. Sve više „poslovnih putovanja“, sve više prekovremenih sati. Dolazio je kući kasno, umoran, distanciran — kao da je svu energiju potrošio negde drugde.
Kada bih to pomenula, uvek bi to odbacivao govoreći da je posao stresan, da ima mnogo odgovornosti, da radi za nas.
Zato sam se tiho okrenula sebi. Fokusirala sam se na decu, pekla i tajno počela da štedim novac. Za porodični odmor. Za sunce. Za mesto gde bismo se ponovo mogli sresti.
Mislila sam da još uvek mogu da sačuvam ono što je bilo između nas.
Nisam ni slutila da dok sam pokušavala da to sačuvam, on je već uništavao.
Bilo je subotnje jutro. Poluspavala sam, listala sam po telefonu, deca su gledala crtane filmove.
Tada sam videla objavu.
Bio je to selfi žene — Džene. Smejala se, sa muškarcem pored sebe. Izgledali su kao da su nešto osvojili. Natpis mi je oduzeo dah:
„Danas je konačno najbolja noć u mom životu sa čovekom koga volim 💞 Romantična večera u Riversajd Bistrou 🍴“
Odmah sam prepoznala čoveka.
Bio je to moj muž.
Zumirala sam sliku. Ruke su mu se tresle. Njegova košulja. Njegov sat. Taj osmeh koji nisam videla mesecima – barem ne prema meni.
Snimak ekrana. Sačuvala sam ga. Zatvorila sam aplikaciju.
Kada je Aron došao kući sat vremena kasnije da „obavi poslove“, bila sam mirna.
„Kako ti je bilo jutro?“ upitala sam.
„Dosadno“, slegnuo je ramenima.
„Imaš li planove večeras?“
„Da. Večera sa važnim klijentima. Zakasniću, ne čekaj.“
„Radiš li subotom?“ Nagnula sam glavu na stranu.
„Sezona je. To je deo toga“, rekao je ležerno.
Osmehnula sam se. „U redu. Spremiću ti večeru.“
Čim je otišao, odvezla sam decu kod sestre, dva bloka dalje. Onda sam pozvala.
Riversajd Bistro je tražio privremeno kuhinjsko osoblje za vikend. Nekoga ko može da podnese pritisak, pouzdan je i može odmah da počne.
Prijavila sam se pod pseudonimom. Marija. Rekla sam da sam godinama radila u kuhinjama u Čikagu – što je bilo istina. Samo ne pod tim imenom.
Odmah su me zaposlili.
Ubrzo sam stajala u kuhinji, u belom mantilu, sa ispruženim noževima. Adrenalin je pulsirao.
Glavni kuvar me je odmerio. „Jesi li sigurna da možeš da podneseš subotu uveče?“
„Rođena sam za ovo“, rekla sam.
Stigli su tačno u 19:30.
Aron je pustio Dženu unutra, kao pravi gospodin. Bila je visoka, plava i besprekorna. Nosila je haljinu koju bih ja nosila pre mnogo godina da sam pokušavala da šarmiram nekoga.
Aron je izgledao oslobođeno. Srećno. Kao da se konačno oslobodio nečega.
Posmatrala sam iza kuhinjskog pulta kako sedaju. Uzeo ju je za ruku. Ona se nasmejala, dodirujući Aronovu ruku – baš kao što sam ja nekada radila.
Šampanjac za nju. Viski za njega.
„Sto od sedam predjela“, rekao je glavni kuvar.
„Odmah.“
Počela sam sa salatom od cvekle. Kozji sir, karamelizovani orasi, mikrozelenilo.
Oblikovala sam cveklu u srca na Dženinom tanjiru. Zatim sam ih obilno posula čilijem. Onim koji se sporo nakuplja.
Kada ga je zagrizla, odmah je počela da kašlje. Oči su joj se raširile. Dahtala je za vodom.
„Jesi li dobro?“, upitao je Aron.
„Samo… strašno peče“, zakašljao se.
Aron se nasmejao. „Moja je sasvim u redu.“
Okrenula sam se da se ne bih nasmejala.
To je bio samo početak.
Supa: krem od bundeve sa uljem žalfije.
Stavila sam kašičicu šećera na Aronovu kašiku, sve do dna.
Posle prve kašike, usta su mu počela da pucaju. Toliko glasno da je sto pored njega pogledao.
Druga kašika. Još glasnije.
„Šta je to za zvuk?“ upitala je Džena.
„Ne znam… ova supa je stvarno čudna.“
„Hoćemo li da razgovaramo?“
„Hajde da pređemo preko toga. Glavno jelo će biti bolje.“
Oh, glavno jelo je bilo savršeno.
Ramstek. Srednje pečen, baš kako voli.
Namazala sam tanak sloj senfa ispod kore.
Aron je alergičan na to. Nije smrtonosno, ali ga grlo svrbi, jezik mu otiče, lice mu crveni.
Lice mu se iskrivilo na prvi zalogaj.
„Šta je, dođavola?!“
„Šta nije u redu?“ upitala je Džena nervozno.
„Senf! Ko stavlja senf na biftek?!“
U pire krompiru je bilo malo vasabija. Zeleni pasulj je bio pun kajenskog bibera.
Tražio je vodu. Otpio je gutljaj. Odmah ga je ispljunuo.
Voda je takođe bila slana.
„Dovedite kuvara ovde!“ odbrusio je.
Obrisala sam ruke, zagladila kaput i otišla.
Aronovo lice je prebledelo.
„FIBI?!“
„Zdravo, Arone. Kako je večera?“
Džena se zamrzla.
„Šta radiš ovde?!“
„Radim ovde danas.“ Pomislila sam da ću izvući svoje staro znanje.
Izvadila sam telefon. Pokazala sam mu sliku.
„Večere sa klijentima retko uključuju šampanjac, rukovanja i ljubavne objave.“
Džena je zgrabila torbu i istrčala napolje.
Aron je preklinjao.
„Nema potrebe da objašnjavaš“, rekla sam tiho. „Videla sam sve. A ti si probao sve što zaslužuješ.“
Skinula sam prsten i stavila ga na sto.
„Desert.“
Te noći sam promenila brave. Poslala sam njegove stvari taksijem.
Sledećeg dana, deca i ja smo otišli na odmor za koji sam štedela.
Godinu dana kasnije, videla sam Arona na ulici. Neurednog, sa znakom.
Prošla sam pored njega.
Ponekad karma ne žuri. Samo ti služi kako treba.
