Stajao je ispred vrata velike kuće, držeći u rukama iznošeni kožni novčanik.
Jutarnje sunce se tek dizalo, obasjavajući ulicu zlatnim tonovima. Vazduh je mirisao na svež hleb iz pekare na uglu, a grad se polako budio.
Radio je kao kurir već treću godinu. Ne zato što je to voleo, već jednostavno — da bi preživeo. Motor mu je bio star, uniforma izbledele boje, ali dok je vozio, osećao se živim.
Sinoć, dok je dostavljao porudžbinu, novčanik je ispao sa sedišta ispred nečijeg ulaza. Primetio ga je tek ujutru, dok se spremao da krene na posao. Unutra su bili novac, dokumenta, nekoliko starih računa i fotografija žene s dečakom.
Mogao je jednostavno da ga odnese u kancelariju za izgubljene stvari — ili da ga zadrži. Niko ne bi znao.
Ali nešto u licu žene sa slike nije mu dalo mira.
Uključio je navigaciju, pronašao adresu s vozačke dozvole i krenuo.
Vrata mu je otvorila žena u kućnom ogrtaču, raščupane kose.
U početku nije razumela o čemu se radi, a onda — zaplakala. Rekla je da ga je izgubila još juče i da su to bile poslednje pare do plate.
On se samo nasmejao i rekao: „Nema veze, svima se desi.“
Pokušala je da mu ponudi nagradu, ali je odbio.
Seo je na motor i produžio dalje. Dan je bio topao, lagani vetar mu je vijorio rukave, i iz nekog razloga osećao se lako — kao da je uradio nešto zaista ispravno.
Prošla je nedelja.
Ponovo je razvozio narudžbine kada mu je zazvonio nepoznat broj.
Muški glas, dubok i miran, predstavio se kao direktor jedne male firme. Rekao je da je čuo za njega — od one iste žene — i da ima ponudu.
Našli su se u kafiću.
Razgovor je trajao dvadeset minuta.
A kada je izašao napolje, sunce mu je udarilo pravo u oči, a u džepu je nosio pismo s ponudom za posao — postao je menadžer logistike u kompaniji o kojoj je oduvek sanjao.
Podigao je pogled ka nebu, udahnuo duboko i tiho rekao:
„Ponekad se dobro zaista vrati.“
Sunce se presijavalo u izlozima, ljudi su žurili ulicom, a život se odjednom činio savršeno ispravnim.
