Kiša je padala celu noć, udarajući po krovovima, razbijajući se o prozore i punila reku dok nije počela da huči glasnije od groma. Ujutru se mali grad probudio u noćnoj mori — reka je probila obalu. Ulice su postale potoci, podrumi su se punili vodom, a bujica je nosila sve što joj se našlo na putu.
Emili je stajala kraj prozora, stežući telefon, srce joj je udaralo dok je gledala kako voda raste. Živela je blizu ivice grada, baš tamo gde se reka oštro uvijala oko kuća. Većina ljudi se evakuisala, ali znala je da porodica Džonson preko puta nije otišla. Njihovo najmlađe dete bilo je bolesno i ostali su, nadajući se da su upozorenja o poplavama preterana.
Sada im je kuća bila gotovo opkoljena.
Kroz zavesu od kiše, Emili je videla gospođu Džonson kako lupa o prozor na spratu, dok su se njena deca grčevito držala za nju. Voda je bila do struka i rasla brzo. Prednja vrata su već bila potopljena, a ulica je ličila na bujicu.
Emili se steglo u stomaku. Želela je da pomogne, ali šta je mogla da učini? Nije imala čamac, a struja je bila prejaka da bi se prošlo peške. Tada je ugledala pokret: njen komšija, Danijel, trčao je niz ulicu.
Živeo je dve kuće dalje. Bio je tih, čovek koji bi klimnuo glavom u prolazu, ali se nikada nije zadržavao u razgovoru. Ipak, sada je bez oklevanja zakoračio pravo u vodu, koja mu je već dopirala do grudi, boreći se sa strujom.
„Danijele!“ viknula je Emili sa verande. „Previše je opasno!“
Nije odgovorio. Oči su mu bile uprte samo u prozor porodice Džonson. Svaki korak pretio je da ga sruši, krhotine su plovile pored njega — grane, delovi ograda, pa čak i kante za đubre. Ali nije stajao.
Kad je stigao do kuće, uhvatio se za ogradu na tremu i povukao se uz nju, suprotstavljajući se bujici. Povikao je nešto što Emili nije čula, ali ubrzo je gospođa Džonson otvorila prozor. Deca su vrisnula, pružajući ruke ka njemu.
Danijel je pokazao da izađu. Emili je zadržala dah — jedan pogrešan korak i deca bi završila u vodi. Ali on ih je prihvatao jedno po jedno, pridržavajući ih na grudima pre nego što ih je spuštao na krov.
„Skoči meni!“ povikao je.
Gospođa Džonson je oklevala, držeći se za ram prozora, ali kada je videla decu već na krovu, skupila je hrabrost i skočila. Danijel ju je zgrabio za ruku i izvukao.
Tada je došao najteži deo: prebaciti ih preko vode. Emili je shvatila šta namerava kada ga je videla kako odvezuje konopac sa struka. Jedan kraj je privezao za dimnjak, drugi za sebe.
Sa najmlađim detetom u naručju i konopcem u drugoj ruci, ponovo je zakoračio u bujicu. Emili je osećala kako joj srce staje dok je gledala kako se bori, struja ga vuče, dete plače. Ali korak po korak, uspeo je da pređe na drugu stranu, gde su komšije posegnule i povukle ih.
Vratio se opet. Pa opet. Tri puta, svaki put opasnije jer je voda rasla. Bio je bled, telo mu je drhtalo, ali nije stajao dok poslednji član porodice nije bio bezbedan.
Kad su svi stigli na suvo, Emili je zagrnula decu ćebetom, dok je gospođa Džonson pala na kolena, držeći Danijelove ruke kroz suze.
„Spasao si nas,“ jecala je. „Nestali bismo da nije bilo tebe.“
Danijel je odmahnuo glavom, glas promukao: „Bitno je da ste živi.“
Poplava je besnela satima, ali porodica Džonson je preživela — jer je jedan komšija rizikovao sve. Dani koji su usledili doneli su priču koja se širila po gradu i dalje. Ljudi su ga zvali herojem, iako on tu reč nikada nije koristio.
Za Emili i sve koji su to videli, bio je više od tihog komšije. Bio je dokaz da u trenucima katastrofe, obični ljudi postaju izuzetni.
