Kada sam tog dana otvorio vrata, nisam znao da će jedna rečenica biti dovoljna da preokrene celu galeriju… i moj život.
Zovem se Tajler. Imam trideset šest godina i vodim malu umetničku galeriju u centru Sijetla. To nije ona blistava vrsta mesta gde ispijate šampanjac, a kritičari dobacuju pametne reči na otvaranjima. Moja je mirnija. Ličnija. Oseća se kao deo mene.
Ljubav prema umetnosti sam nasledio od majke. Bila je keramičarka, nikada nije prodala nijedan komad, ali naš mali stan je bio ispunjen bojama i formama. Kada sam je izgubio tokom poslednje godine umetničke škole, spustio sam četkicu i okrenuo se poslovnoj strani stvari.
Galerija je postala način da joj ostanem blizu, a da se ne upustim u tugu.
Većina dana je tiha. Kuriram radove lokalnih umetnika, ćaskam sa redovnim posetiocima i trudim se da sve održim u ravnoteži. Prostor je topao. Lagani džez svira iz uglova plafona, polirani hrastov pod nežno škripi dok hodate. Zidovi su ukrašeni slikama u zlatnim ramovima, hvatajući svetlost tačno tamo gde je potrebna.
Ovo je mesto gde ljudi tiho razgovaraju i pretvaraju se da razumeju značenje svakog poteza četkicom. Stvarno? Ne smeta mi. Ovaj mir isključiva haos spoljašnjeg sveta.
Onda se On pojavio.
Bio je četvrtak popodne. Bilo je kišovito, sivo, tipično vreme za Sijetl. Ispravljala sam iskrivljeni otisak u hodniku kada sam primetila nekoga ispred vrata.
Tamo je stajala starija žena, možda u kasnim šezdesetim. Kao da je svet odavno zaboravio na nju. Zgrčila se ispod strehe, pokušavajući da se ne zadrhti.
Njen kaput je bio iz drugog doba – tanak, natopljen, kao da je odavno odustao od toga da je greje. Seda kosa joj je bila slepljena za glavu od kiše. Stajala je tamo kao da želi da se stopi sa zidom od cigle iza sebe.
Zastala sam na trenutak.
Onda – kao da je univerzum čekao baš ovaj trenutak – stigli su redovni gosti. Tri žene, mirišući na skupi parfem, u krojenim kaputima i svilenim šalovima, zvuk njihovih štikli odjekivao je kroz tišinu poput oštrih znakova interpunkcije.
Vazduh se zaledio kada su je ugledale.
„O, Bože, taj miris…“ jedna je siktala.
„Kapaš mi vodu!“ druga je odsečno rekla.
„Gospodine, ne možete biti ozbiljni! Izlazite odavde!“ – rekla je treća, gledajući pravo u mene.
Pogledao sam ženu. Još uvek je stajala napolju, ne znajući da li da ostane ili da pobegne.
– „Opet taj kaput“, čuo sam iza sebe. – „Verovatno nije pran decenijama.“
– „Čak ni cipele ne mogu da stanu u njega“, sarkastično je neko primetio.
– „Zašto bi iko pustio jednu od tih unutra?“ – stigla je konačna presuda.
Kroz staklo sam video kako joj se ramena blago pogrbljuju. Ne od stida. Više kao neko ko je previše puta čuo istu stvar. Kao pozadinska buka – ali je ipak bolelo.
Moja asistentkinja, Keli, me je nervozno pogledala. Bila je fina, tihog glasa devojka.
– „Da li želite da ja…?“ počela je.
– „Ne“, rekao sam. – „Možete ostati.“
Keli je oklevala, a zatim se pomerila u stranu.
Žena je polako ušla. Zvono iznad vrata je nesigurno zazvonilo, kao da nije znala kako da je najavi. Voda je kapala sa njenih čizama, ostavljajući tamne mrlje na podu. Kaput joj je bio otvoren, ispod je bio izbledeli džemper.
Šapat je postajao sve oštriji.
– „Ona ne pripada ovde.“
– „Verovatno čak ni ne zna šta je galerija.“
– „Kvari raspoloženje.“
Slušao sam. Pesnice su mi se stisnule, ali sam ostao smiren.
Žena se polako kretala kroz prostor. Nije bila zbunjena. Nije bila nesigurna. Gledala je slike kao da ima nešto sa svakom od njih. Kao da je u njima videla nešto što drugi nisu.
Zaustavila se ispred male impresionističke slike, a zatim nastavila dalje, sve do kraja sobe.
Tu se zaustavila.
Bilo je to veliko platno: gradski pejzaž u zoru. Narandžaste i ljubičaste boje su se stapale jedna u drugu. Oduvek sam volela tu sliku. U njoj je bio tihi bol.
Žena se zaledila.
– „Ovo… je moje“, šapnula je. – „Ja sam ga naslikala.“
U sobi je zavladao tišina.
Onda se začuo smeh.
– „Naravno, draga“, odbrusio je neko. – „Možda si naslikala i Monu Lizu.“
– „Pogledaj je! Ne može ni da se kupa“, šapnuli su.
Nije se trepnula.
Podigla je ruku i pokazala na ugao slike.
Bio je tamo.
Potpis. Jedva vidljiv. M. L.
Kupila sam sliku na rasprodaji pre dve godine. Bez papira. Samo slova.
– „Ovo je moj izlazak sunca“, rekla je tiho. – „Sećam se svakog poteza četkicom.“
Seo sam da razgovaram sa njom.
Rekla mi je da se zove Marla Lavinj. Bio je požar. Njen muž je umro. Njen rad je ukraden. Njeno ime je zabeleženo.
Nisam spavala te noći.
Tražila sam. Tražila sam. I našla sam ga.
U staroj brošuri je bila njena fotografija. Sa istom slikom. Pod njenim imenom.
Vratili smo joj ime.
Uhvatili smo čoveka koji joj je ukrao rad.
Marla je ponovo počela da slika.
Postavili smo je na izložbu.
I kada me je konačno pogledala, rekla je:
– „Vratila si mi život.“
Osmehnula sam se.
– „Ne. Ti si sebe ponovo oslikala.“
FB VERZIJA (MAĐARSKI PREVOD, SA KLIFHENGEROM)
Pustila sam beskućnicu u svoju galeriju — svi su je prezirali…
Onda je pokazala na sliku i rekla: „OVO JE MOJE.“
