Vrućina je bila takva da se vazduh tresao iznad puta. Asfalt se topio, a autobuska stanica nasred magistrale izgledala je kao fatamorgana. Liza se vraćala kući s posla — umorna, nervozna, sanjala je samo o hladnom tušu.
Na stanici je sedeo mladić — oko dvadeset pet godina. Sunce mu je udaralo pravo u lice, košulja mu je bila mokra od znoja. Kad je prišla, podigao je pogled i tiho rekao:
— Izvinite… nemate li vode?
U Lizinoj torbi bila je skoro puna flaša. Ali je mehanički odgovorila:
— Ne, žurim.
On je klimnuo, bez ljutnje. Samo je spustio glavu i zatvorio oči, kao da mu je ponestalo snage. Liza je krenula, gledajući u put. Sunce joj je smetalo, znoj joj je tekao niz vrat. Posle minut se okrenula — mladić je još sedeo, ali se više nije pomerao.
„Verovatno čeka autobus,“ pomislila je i nastavila dalje.
Sat kasnije, kod kuće, ležeći na kauču, uključila je vesti. Voditelj je govorio ravnim tonom:
„Danas popodne, na putu blizu grada, pronađen je muškarac koji je preminuo od dehidratacije. Prema prvim informacijama, vraćao se pešice kući nakon što mu se auto pokvario.“
Na ekranu se pojavila fotografija mesta — ista stanica, isti ranac, isti mladić.
Lizi je nestalo daha. Ispustila je telefon, uzela flašu vode sa stola i pogledala je neverujući. Puna. Hladna. Još netaknuta.
Te noći dugo je sedela na balkonu, slušajući šum puta. Učinilo joj se da ponovo čuje tihi, gotovo šapatom izgovoren glas:
— Izvinite… nemate li vode?
