Srednja škola bila je bučna, haotična i ponekad okrutna. Za Emili, tihu devojku koja se držala po strani, sve je to delovalo previše. Hodnicima je išla pognute glave, čvrsto stežući knjige, nadajući se da je niko neće primetiti.
A onda se jednog ponedeljka desilo nešto čudno. Kada je otvorila svoj ormarić, mali zamotani papirić ispao je na pod. Znatiželjno ga je podigla. Na njemu, urednim rukopisom, pisalo je:
„Pametnija si nego što misliš. Nemoj da odustaneš.“
Emili je trepnula, osvrnula se — ali nikog nije bilo.
Sutradan, novi papirić:
„Imaš najlepši osmeh u ovoj školi. Nemoj da ga skrivaš.“
A već sledećeg dana:
„Neko veruje u tebe — čak i kad ti sama ne veruješ.“
U početku je mislila da je u pitanju šala. Ali reči su bile previše iskrene, previše nežne da bi bile šala. Vremenom su ti papirići postali njen oslonac. Svakog jutra, otvarala je ormarić s uzbuđenjem, srce joj je ubrzano kucalo dok je čekala novu poruku.
Nedelje su prolazile, a poruke su postajale sve duže. Ohrabrivale su je da se prijavi za školsku predstavu, da se javi na času, da se seti da je važna. Po prvi put posle dugo vremena, Emili je počela da veruje u sebe.
Jednog petka, posle teškog testa, pronašla je ceduljicu na kojoj je pisalo:
„Čak i u najgorim danima, ti si dovoljna. Nikad to ne zaboravi.“
Oči su joj zasuzile. Šapnula je sebi: „Ali ko… ko piše ovo?“
Više nije mogla da izdrži. Odlučila je da ostane posle škole, skrivena pored ormarića, da vidi ko je tajna osoba.
Hodnici su se ispraznili, koraci su utihnuli… i tada je ugledala nekoga. Nije to bio školski sportista, ni popularna devojka, niti njena najbolja drugarica. Bio je to Aleks — najtiši dečko iz razreda, onaj koji je uvek sedeo u poslednjoj klupi i skicirao po svesci, onaj koga niko nije primećivao.
Emili je izašla iz skrovišta, glas joj je drhtao: „To si bio ti?“
Aleks je zastao, obrazi su mu se zarumeneli. „Ja… samo sam mislio da ti to treba da čuješ. Znam kako je kada se osećaš nevidljivo.“
Grlo joj se steglo dok suze nisu počele da joj teku niz obraze. Očekivala je svakog drugog — ali ne njega. Privila je ceduljice na grudi i prošaptala: „Hvala ti. Nemaš pojma koliko si me spasao.“
Od tog dana, Emili više nije hodala hodnicima pognute glave. Iako su ceduljice vremenom prestale da se pojavljuju, više joj nisu ni bile potrebne. Jer je znala istinu: ponekad, najtiši glasovi izgovore baš ono što ti je najviše potrebno da čuješ. 💌😭
