Sunce se već spuštalo ka zalasku, prosipajući po poljima gusto, zlatno svetlo.
Vazduh je mirisao na seno i večernju svežinu.
Stara kobila, Dejzi, stajala je kraj ograde ranča, lagano njišući glavom, kao da sluša korake koji dolaze iz daljine.
Putem su išli muškarac i žena — Džon i Emili.
Nekada davno, Dejzi ih je vozila kočijom do reke gde su prvi put rekli „volim te“.
Sada su im koraci zvučali drugačije — oštrije, tvrđe, kao reči koje bole.
Emili se zaustavila kod štale, prešla rukom po dasci vrata.
Džon je prišao bliže, oči su mu bile umorne kao put kojim se vratio.
Između njih se spustila tišina — gusta od sećanja i neizrečenog bola.
„Još me kriviš?“ — šapatom je pitala.
Nije odgovorio, samo je pogledao ka Dejzi, tražeći mir u njenim blagim očima.
Dejzi je frknula, prekinuvši tišinu.
Korak po korak, polako im je prišla, dotakla nju njuškom po ramenu, pa njega po grudima.
U tom pokretu bilo je više smisla nego u stotinama reči.
Kao da ih je ponovo spajala, podsećajući da ljubav ne nestaje — samo čeka da bude pozvana nazad.
Džon je pomilovao njenu grivu.
„Ostarila je…“ — rekla je Emili.
„Ali još pamti,“ — odgovorio je.
Stajali su tako dok se nebo bojilo u zlato, a vazduh postajao topao i miran.
Odjednom, Dejzi je uzdahnula i spustila glavu.
Noge su joj klecnule, tiho je legla na zemlju.
Džon ju je pridržao, ali je znao — kraj je.
Seli su pored nje.
Sunce je dodirivalo horizont, senke su bile duge kao sećanja.
Emili je stavila ruku preko njegove, a on je nije sklonio.
Sedeli su ćuteći dok je svetlo nestajalo.
A Dejzi je ležala između njih — kao most između prošlosti i sadašnjosti, kao živo sećanje na ljubav koja ih je nekad spojila.
