Sunce je obasjavalo velika prozorska stakla sale, odbijajući se od čaša i zlatnog escajga. Vazduh je bio topao, mirisao je na jorgovan i šampanjac. Iza vrata je tiho svirala muzika, skoro nečujno.
Stajala je pored stola u dugoj beloj haljini, nepomična kao statua. Gosti su se smejali, neko je nazdravljao, neko snimao telefonom. Samo je mladoženja primetio da joj se ruke tresu.
Zakoračila je u centar, tamo gde je padao sunčev zrak. Svetlost joj je obasjala lice, i razgovori su sami utihnuli.
„Tata je uvek govorio,“ rekla je, „ako ti haljina smeta da živiš — pocepaš haljinu, ne život.“
Neko se tiho nasmejao, misleći da se šali. Ali ona se nije smešila.
Sagnula se, pronašla šav sa strane i tkanina je popucala. Beli svileni materijal se razdvojio ravno, kao da je to čekao.
Tišina je postala gusta. Čak je i violina iza vrata stala na pola tona.
Ispod se ukazala jednostavna svetla tkanina — skromna, gotovo domaća. Na grudima — plava traka s izvezenom rečju „mami“.
Starica za zadnjim stolom pokrila je usta rukom. Mladoženja se ukočio, kao da se bojao da udahne.
Skinula je cipele, spustila ih pored sebe i ostala bosa. Svetlost sa prozora padala joj je pod noge, zlatna i topla.
„On je šio brzo,“ rekla je tiho, „i govorio — treba živeti brzo, dok još osećaš.“
Neko udari dlanom o sto — kao da je označio ritam. Za njim ustade još jedan, pa cela sala.
Stajala je u centru, u jednostavnoj haljini i bistrih očiju. Oko nje — desetine ljudi, koji su ustali ne po naredbi, već po osećaju.
U tom trenutku vazduh je drhtao od svetlosti i tišine.
Ona se nasmešila — prvi put tog dana. I sve je postalo jasno bez ijedne reči.
