Celog života sam naučio da hodam pognute glave. Pogotovo kada je u pitanju ono čime se moja baka bavila u mojoj školi. Ali te noći, na maturskoj večeri, jedna odluka je sve promenila – i shvatio sam šta je zaista važno i koga zaista vredi videti.
Imao sam tri dana kada sam došao da živim sa bakom Doris. Moja majka, Lina, umrla je ubrzo nakon mog rođenja. Nikada je nisam upoznao. Baka je uvek govorila da me je jednom držala u naručju.
„Da, Lukase“, govorila bi. „Tvoja majka te je držala tri minuta. Ta tri minuta su ceo život.“
Moj otac? Nikada se nije pojavio. Ni na jedan rođendan.
Moja baka je imala pedeset dve godine kada me je primila. Radila je noću kao domar u srednjoj školi, a tokom dana je subotom pravila palačinke i čitala mi polovne knjige u izbledeloj fotelji, dajući svakom liku drugačiji glas.
Nikada, ni na trenutak, nije me naterala da se osećam kao teret.
Ne kada sam imao noćne more i budio je.
Ne kada sam se šišala njenim makazama i izgledala kao uplašeni slepi miš.
I ne kada sam prerasla cipele brže nego što bi joj plata dozvolila.
Nije bila samo moja baka. Bila je celo moje selo.
Možda joj zato nikada nisam rekla šta su govorili o meni u školi – posebno nakon što se ispostavilo da je čistačica.
„Pazi, Lukase, mirišeš na hlor“, smejali bi se dečaci.
Nisam joj rekla da se zovem „Momčić“.
To mleko je sipano ispred mog ormarića sa porukom:
„Nadamo se da si doneo kantu, Momčiću!“
Ako je baka znala, nikada nije ništa rekla. A ja sam učinila sve što sam mogla da ga zaštitim od tog sveta.
Pomisao da se stidi svog posla?
Nisam mogla to da podnesem.
Osmehnula sam se. Pravila sam se da nije važno. Bila sam kod kuće i prala sudove dok je on skidao čizme — đonovi su bili napukli, sa mojim inicijalima sa strane koje sam urezala u njih godinama ranije.
„Dobar si dečko, Lukase“, uvek bi govorio. „Pazi na mene.“
„Zato što si me to naučila, bako“, odgovorila sam.
Naša mala kuhinja je bila moje utočište. Uvek sam mu se smejala tamo. Namerno.
Ali bih lagala kada bih rekla da nije bolelo. I da nisam brojala dane do mature.
Jedino što je činilo školu podnošljivom bio je Saša.
Bio je pametan, samouveren, sa suvim smislom za humor. Zgodan — čak i bez truda. Ali niko nije znao da je pomagala majci vikendom, beležeći bakšiš u žutoj svesci.
Njena majka je bila medicinska sestra, radila je u dve smene. Ponekad bez jela.
„Kaže da su mafini u kafeteriji bolji od onih u bolničkom automatu“, rekla je Saša sa poluosmehom.
Možda smo se zato razumele. Znale smo kako je živeti na ivici.
Jednom je videla baku u školi.
„Je li to tvoja baka?“ upitala je, dok je Doris nosila činiju mleka, a krpa je bila naslonjena na zid.
„Da“, rekao sam. „Upoznaću te.“
„Deluje mi kao osoba koja ti stalno daje poslastice čak i kada si sit“, osmehnuo se Saša.
„Još gore“, nasmejao sam se. „Peče pite bez razloga.“
„Već mi se sviđa.“
Matursko veče je stiglo brže nego što sam mislio. Limuzine, sprej za sunčanje, skupe narukvice. Izbegao sam temu.
Jednog dana me je Saša pozvala.
„Koga vodiš, Luk?“
Oklevao sam.
„Postoji neko koga želim.“
„Da li je poznajem?“
„Da… važno mi je.“
Video sam da me boli. I znao sam da je sada važnije.
Na večeri mature, baka je stajala u kupatilu i gledala svoju cvetnu haljinu.
„Ne znam da li će biti u redu“, rekla je tiho. „Možda bih radije ostala kod kuće.“
„Prelepa si“, rekla sam.
„Stajaću u uglu. Ne želim da te osramotim.“
„Nećeš. Želim da budeš tamo.“
Bila je nervozna. Kao neko ko nije dobio pravi poziv.
Teretana je bila obasjana svetlima. Delile su se nagrade. Saša je osvojila jednu. I ja sam.
Onda je došao ples.
„Gde je tvoj pratilac?“ upitala je Saša.
„Ovde je.“
Videla je svoju baku.
„Tvoju baku?“
„Rekla sam ti da je važno.“
Otišla sam kod Doris.
„Da li bi igrala sa mnom?“
Začuo se smeh.
„Dovela je čistačicu!“
„Ovo je odvratno!“
„Jadno!“
Osetio sam kako se napela pored mene.
„Odlazi, Lukase“, šapnula je. „Uživaj u večeri.“
Nešto je kliknulo u meni.
„Ne.“
Otišao sam do di-džej kabine. Isključio sam muziku.
„Pre nego što se neko ponovo nasmeje“, rekao sam, „dozvolite mi da vam kažem ko je ova žena.“
U sobi je zavladala tišina.
„Ona je moja baka. Odgajila me je kada niko drugi ne bi. Čistila je hodnike u zoru da biste mogli da sedite na čistim klupama. On je najjači čovek koga poznajem.“
Tišina.
„Ako mislite da je ovo jadno… onda mi je žao zbog vas.“
Vratio sam se kod nje.
„Hoćeš li da igraš sa mnom, bako?“
Klimnula je glavom sa suzama u očima.
Aplauz je izbio. Sve više i više.
Te večeri više nije bilo smeha. Samo poštovanje.
Prvi put u životu, nije bila nevidljiva.
