Postavljala sam sto za večeru kada mi je zazvonio telefon. Bio je utorak uveče u decembru, nekoliko dana pre Božića. Kuća je mirisala na pečenu piletinu pomešanu sa vanila svećom, deca su se svađala u dnevnoj sobi, a poluupakovani pokloni su ležali u uglu. Kada sam se javila, bio je to Itan. Rekao je da ide na posao, ali da će svratiti do prodavnice po još jedan poklon. Smejali smo se i pričali o tome kako se večera hladi. Zahvalio mi se što sam čekala. Rekla sam mu da požuri kući.
Taj ležerni, ljubavni razgovor bio je poslednji put kada sam čula glas svog muža.
Prošao je sat vremena. Zatim dva.
Njegov tanjir je i dalje bio na stolu, pokriven. Nije odgovarao na moje poruke. Kada je policija kasnije pronašla njegov automobil na šumovitom sporednom putu – sa otvorenim vratima, telefonom i novčanikom unutra – panika se polako pretvorila u nevericu.
Počele su potrage. Psi, helikopteri, beskrajna pitanja.
Onda se sve postepeno smirilo.
Zvanično, Itan je bio nestala osoba.
Nezvanično… ljudi su o njemu pričali u prošlom vremenu.
Nikad ja.
Držala sam mu kaput pored vrata i svake večeri stavljala dodatni tanjir na sto. Jer nada nije glasna – to je tiha istrajnost.
Prošlo je šest godina.
Život je tekao dalje, čak i ako je deo mene zauvek bio zaglavljen u toj decembarskoj noći. Naš pas, Maks, postao mi je pratilac. Često je zurio u vrata, kao da čeka nekoga.
Jedne martovske večeri, Maks je počeo da grebe po vratima, a kada se vratio, imao je nešto u ustima.
Uzdahnula sam.
Bio je to Itanov kaput.
Maks je odmah potrčao prema šumi, povremeno se zaustavljajući da se uveri da ga pratim. Vodila je do napuštene zgrade, gotovo potpuno skrivene drvećem.
Ušla sam.
I tamo je bio Itan.
Živ.
Mršaviji, zbunjen.
Nije znao svoje ime.
Kasnije su lekari objasnili: povreda glave je izazvala težak gubitak pamćenja. Godinama je lutao, a da nije znao ko je.
Oporavak je bio spor.
Deca su mu prilazila oprezno, bez pitanja ili očekivanja.
Itan se ne seća naše zajedničke prošlosti.
Ali je naučio da bude prisutan.
I u poslednje vreme, kada stavim dodatni tanjir na sto…
neko zaista dođe kući da ga pojede.
