Dan je počeo kao i svaki drugi — tiho, vrelo, lenjo.
Sunce, teško i zlatno, polako se dizalo nad poljima, obasjavajući sve oko sebe mekim svetlom. Vazduh je bio gust, topao, mirisao je na prašinu, kamilicu i svež hleb iz komšijskog dvorišta.
Tog jutra Marija je njihala kolevku na verandi.
Beba je disala mirno, stežući sitnu pesnicu, a ispod trijema, sklupčana u krug, dremala je siva zmija.
Pojavila se tamo još u proleće — nikome nije smetala, i Marija se navikla na nju. Čak je u sebi bila zahvalna: miševa pod kućom više nije bilo.
Ali do podneva se nebo promenilo.
Nad selom se podigao miris paljevine — oštar, uznemirujući.
Najpre je pomislila da neko pali travu.
A onda je čula pucketanje — kratko, poput pucnja.
Samo minut kasnije, plamen je već lizao zid kuhinje.
Pohitala je ka kolevci, ali dim ju je udario pravo u lice, zaslepeo je.
Beba je zaplakala — tanko, očajno.
Marija je pokušavala da se probije do nje, ali je vrelina odbacila, kao nevidljivi zid.
U očaju je istrčala napolje, vičući za pomoć.
Na njen krik dotrčali su susedi. Među njima i starac Anton.
Kroz plamen je ugledao nešto što se pomera.
Nešto klizavo, svetlucavo.
Isprva je pomislio da je pacov koji beži.
Ali onda je shvatio — zmija.
Ispuzala je ispod zapaljenog poda, kliznula pravo ka dečjoj kolevci gde se beba tresla pod plamenom.
Vatra je već dodirivala posteljinu.
I tada — zmija se obavila oko deteta, sklupčavši se kao štit.
Niko nije mogao da objasni kako se to desilo.
Promaja je otvorila prozor, a zmija, obavijena oko ćebeta, pokrenula se ka njemu, vukući zamotuljak na sebi.
Anton je stigao prvi.
Podigao je ruke — i u sledećem trenutku, ćebe s bebom spustilo se pravo u njih.
Dete je zaplakalo, živo, uplašeno, ali nepovređeno.
Zmija nije ispala. Ostala je u plamenu.
U tom trenutku svi su videli — njeno telo, obasjano vatrom, podiglo se na trenutak, kao u poslednjem pokretu zahvalnosti, i nestalo.
Kada su vatrogasci stigli, kuća je već dogorevala.
Marija je stajala u pepelu, držeći dete uz grudi.
Na njenom licu nije bilo ni suza, ni reči — samo tišina i neverica.
Kasnije su među ugljem pronašli trag — cik-cak oblik, urezan u pod pored kolevke.
Tamo gde je ležala zmija.
Marija dugo nije mogla da govori.
Mesecima kasnije, kada su sagradili novu kuću, donela je do praga gladak sivi kamen.
Položila ga u travu. Bez natpisa. Samo kamen.
Ponekad, ujutro, pored njega se vidi tanak trag — kao da neko opet puzi, tiho, oprezno.
Susedi se i danas sećaju tog dana.
Jedni kažu — čudo.
Drugi — slučajnost.
Ali svaki put kad sunce obasja taj kamen, vazduh postane topliji.
Kao podsećanje: spasenje može doći odatle gde ga najmanje očekuješ.
Čak i iz same zemlje.
