Prvo se kroz hodnik prolomio vika.
Zatim još jedan, već iskrivljen, kao da onaj koji je vikao nije video tuču, već kraj uobičajenog reda.
U ćeliji 32-B, moji pratioci jedva da su na trenutak udahnuli.
Starac je sedeo nepomično, ostavljajući mokri peškir pored sebe, i slušao je ove zvuke kao da je odavno znao tačno vreme njihovog nastanka.
Čizme su lupale iza zidova.
Ne oni tromi na koje smo mesecima bili navikli u dnevnom ciklusu. Ovog puta to su bili brzi, odlučni koraci, koraci koji sugerišu naređenja, kontrolu.
Zatim glasno zatvaranje dvoja vrata.
Neko je viknuo Vilsonovo ime. Odmah ga je ugrizao, kao da je shvatio da ne viče ime osobe, već nekoga ko je skoro mrtav.
MOJI PRATIOCI SU ME POLAKO POGLEDALI.
Više nisu preklinjali, više nisu brinuli. Gledali su me kao kada su bili deca, gledajući u otvorena vrata u mračnu sobu.
„Jesi li to bio ti?“
Starac ih je pogledao umornim očima.
„Ne“, rekao je mirno. „Samo sam stigao na vreme.“
Ove reči su bile tiše od vika, ali mnogo strašnije.
Jer na mestima poput najopasnijeg zatvora „Sibirski kamen“, najveća opasnost nije snaga. Najveća opasnost je vreme, koje odjednom više ne radi na tvojoj strani.
Posle nekoliko minuta, više nisu trčali niz hodnik.
STAJALI SU. DOZIVALI SU IMENA, NE NA UOBIČAJEN NAČIN, VEĆ PO SPISCIMA. I TO JE ONO ŠTO JE NAJVIŠE RAZBILO NJEGOVU TRENUTNU ZATVORSKU ATMOSFERU.
Moj pratilac ga je pomilovao po licu.
Bio je jedan od onih koji su preživeli samo zato što su rano naučili da osete kada se moć menja.
„Setio sam se“, šapnuo je. „Dejvis.“
Starac nije odgovorio.
„Adam Dejvis“, ponovio je, sada samo ustima. „Advokat.“
Starac je skoro zatvorio oči.
Ljudi su to ime izgovarali podsmehom. Zatim tiho. I konačno ga više niko nije izgovarao.
NIJE BIO NAJVEĆI ČOVEK U DEVEDESETIM GODINAMA.
Nije posedovao restorane. Nije imao obezbeđenje ispred svojih kuća. Nije voleo da se fotografiše pored skupih automobila ili sa ljudima koji su držali položaje.
Jednostavno je sve znao.
Ko je kome donosio novac. Ko je kome pružao zaštitu? Ko je potpisivao odricanja od odgovornosti? Ko se javljao na telefon noću? Ko je bio tužilac koji petkom pije sa ljudima koje želi da pošalje u zatvor tokom dana?
Zato su ga zvali „Advokat“.
Nije pretio. Nije lupao stolom. Jednostavno vas je podsećao na ono što ste želeli da zaboravite.
Ljudi nisu uvek nestajali posle toga.
Ponekad su živeli, ali nisu imali posao, dom, prijatelje i izgubili su sigurnost da se sve ponovo može oprostiti.
ZA NEKE, TO JE BILO STRAŠNIJE OD SMRTI.
Za druge, bilo je sporije.
Moj partner nije znao za to iz glasina.
Pre dvanaest godina, radio je sa bandom, i jednom je video fasciklu bez datuma i potpisa.
Samo „D“.
Onda je šef naredio svima da budu tihi, bacio sve stare beleške, i na dve nedelje ga je zamenio drugi radnik obezbeđenja.
Mesec dana kasnije, i on je nestao.
Od tada, bivši računovođa je sigurno naučio jednu stvar: postoje ljudi koji sami obavljaju posao. I postoje oni koje prate drugi.
ADAM DEJVIS BIO JEDAN OD POSLEDNJIH.
