Zaustavio sam se na zasneženom autoputu da pomognem starijem paru sa probušenom gumom, ne razmišljajući mnogo o tome. Nedelju dana kasnije, moja majka je panično pozvala, vrišteći: „Stjuarte! Kako mi nisi rekao?! Uključi televizor – SAD!“ I to je bio trenutak kada se sve promenilo.
Ja sam samohrani otac najdragocenije sedmogodišnje devojčice na svetu – i kao većina samohranih roditelja, nikada nisam zamišljao da će mi se život ovako odvijati.
Emina majka je otišla kada je Ema imala tri godine. Jednog dana je jednostavno spakovala torbu, rekla da joj „treba malo prostora“ i izašla napolje.
Mislio sam da će se vratiti. Ali posle nedelju dana, prestala je da odgovara na moje pozive, i u roku od mesec dana je zauvek otišla.
Od tada sam savladao pletenice zmajeve i francuske pletenice, znam pravilan bonton za čajanke sa medvedićima i znam kako da se pretvaram, sa ozbiljnim izrazom lica, da je plastična šolja čaja najvažnija stvar na svetu. Nije bilo nimalo lako, ali moji roditelji su pomagali gde god su mogli. Oni su moje selo.
Za vreme praznika, neka mesta deluju pomalo prazno, ali moji roditelji uvek ispune te dane sa toliko topline i buke da prazni prostori deluju manji.
Bili smo na putu do kuće mojih roditelja na večeru za Dan zahvalnosti kada se desilo nešto neočekivano.
Prvi sneg ove sezone pao je u tankim, praškastim velovima. Autoput je svetlucao ispod njega, kao da ga je neko posuo šećerom u prahu.
Ema je sedela iza mene, pevušila „Jingle Bells“ i bubnjala čizmama po sedištu – već potpuno uronjena u ono što ponosno naziva svojom „sezonom zagrevanja za praznike“.
Osmehnuo sam joj se u retrovizoru – i tada sam primetio stari automobil parkiran na ivici puta.
Automobil je izgledao kao da je preživeo desetak zima previše. Pored njih je stajao stariji par, umotan u tanke jakne kroz koje je vetar sekao kao da su od papira.
Čovek je bespomoćno zurio u viseću, potpuno probušenu gumu. Žena je trljala ruke, drhteći tako jako da sam to mogao videti čak i sa puta.
Iscrpljenost im se ogledala na licima – teška, umorna, poražena.
Odmah sam se zaustavio.
„Ostani u kolima, dušo“, rekao sam Emi.
Trepnula je ka paru i klimnula glavom.
„U redu, tata.“
Izašao sam napolje u hladnoću koja se osećala oštro. Šljunak je krckao pod mojim čizmama dok sam im se približavao.
Žena je zgrozila kada me je ugledala. „Oh! Oh, mladiću, jako nam je žao – mi… nismo hteli nikoga da uznemiravamo.“
Glas joj je drhtao, baš kao i ruke.
„Stojimo ovde skoro sat vremena“, dodao je čovek, vukući svoje tanke rukavice kao da bi se tako mogle iznenada zagrejati. „Automobili samo prolaze. Ne mogu ih kriviti; Dan zahvalnosti je… jednostavno nismo hteli nikome da pokvarimo praznik.“
„Nije problem“, uverio sam ih, čučnuvši pored guma. „Izvući ćemo vas odavde.“
Vetar mi je probijao jaknu. Prsti su mi brzo utrnuli dok sam radio na zarđalim navrtkama.
ČOVEK JE BRZO ČUČNUO ISPOD MNE, ŽELEĆI DA POMOGNE.
Čovek je čučnuo pored mene, želeći da pomogne. Bljesak bola mu je odmah prešao preko lica.
„Moj artritis“, promrmljao je, stežući se za otečene članke. „Jedva više držim viljušku. Žao mi je, mali. Trebalo bi da ovo uradim sam.“
Odmahnuo sam glavom. „Ne brinite, gospodine. Zaista sam srećan što mogu da pomognem.“
Žena je stajala blizu, nervozno trljajući ruke.
„Pokušali smo da pozovemo sina“, rekla je tiho, „ali poziv nije uspeo. Nismo znali šta drugo da uradimo.“ Obrisala je vlažne oči. „Mislili smo da ćemo biti zaglavljeni ovde do mraka.“
Konačno, navrtke su se olabavile, iako su mi prsti goreli kao da sam ih umočio u ledenu vodu. Osećao sam se kao da sam čučao tamo večno dok nisam stavio rezervnu gumu i zategnuo je.
Kada sam ustao, kolena su mi pucketala od hladnoće.
Čovek me je zgrabio za ruku obema svojima.
„NEMATE POJMA KOLIKO SMO ZAHVALNI“, REKAO JE DUBOKIM GLASOM.
„Nemate POJMA koliko smo zahvalni“, rekao je dubokim glasom. „Ti i tvoja devojčica – spasili ste nas.“
Dok sam se vraćao do auta, Ema mi je pokazala palac gore sa zadnjeg sedišta. Ponosno se osmehnula.
„To je bilo stvarno lepo, tata“, rekla je.
Pomazio sam je po kosi. „Nisam mogao da ostavim ljude da stoje na hladnoći. Žao mi je što malo kasnimo, ali vredelo je, zar ne?“
Klimnula je glavom i ponovo počela da peva svoje božićne pesme.
Bezbedno smo stigli do kuće mojih roditelja, a veče se utonulo u uobičajeni haos Dana zahvalnosti.
Moj otac je isekao ćurku.
Previše agresivan, dok je moja majka komentarisala da će ga „pretesterisati u prah“. Ema je ispustila kiflu na zemlju i svejedno je pojela.
Kada je došlo vreme za desert, taj par pored puta je iskreno bio poslednja stvar na koju sam mislila.
Nedelju dana kasnije, jednog sasvim običnog školskog jutra, mazala sam puter od kikirikija na hleb za Emin ručak kada mi je zazvonio telefon.
„Hej, mama“, odgovorila sam i stavila ga na spikerfon. „Čudno vreme. Jesi li dobro?“
Njen glas se čuo, panično i bez daha. „Stjuarte! Kako mi nisi rekao?! Uključi televizor! SAD!“
Smrzla sam se. „Šta? Šta nije u redu?“
„Samo ga uključi!“
Jednom rukom umazanom puterom od kikirikija, napipala sam daljinski upravljač. Televizor se uključio – i tu su bili. Par kome sam pomogla na Dan zahvalnosti, sedeći u jarko osvetljenom TV studiju.
Ispod naslova: „Lokalni par izveštava o čudu na Dan zahvalnosti.“
Vilica mi je pala.
Reporterka se nagnula napred. „Dakle, recite nam šta se tamo desilo, Harolde i Margaret.“
Margaret je sklopila ruke, još uvek izgledajući potreseno. „Pukla nam je guma na putu do sina za Dan zahvalnosti. Bili smo zaglavljeni skoro sat vremena. Naš stari mobilni telefon se nije povezivao, a automobili su samo prolazili. Mislili smo da možda…“ Progutala je. „Mislili smo da ćemo se smrznuti napolju.“
Harold je klimnuo glavom. „Sa mojim artritisom, nisam mogao ni da odvrnem prvu navrtku. Bili smo bespomoćni.“ Zastao je, a pogled mu se omekšao. „A onda se on jednostavno pojavio.“
Reporterka se osmehnula. „Vaš ‘Supermen’, kako ste ga nazvali?“
Harold je stidljivo klimnuo glavom. „Naš ‘Supermen’, da. Promenio je gumu. Spasio nas je.“
Zurila sam u ekran, potpuno zapanjena.
Reporterka je upitala: „I slikali ste?“
Margaret je podigla mali mobilni telefon.
Margaret je podigla mali mobilni telefon. „Naša unuka je novinarka i uvek kaže da treba dokumentovati stvari u slučaju da kasnije budu korisne. Zato sam slikala. Čak sam ga i snimila kako menja gumu.“
Jedva sam mogla da verujem šta čujem. Nisam ni shvatila da me je snimila.
Onda se na ekranu pojavila fotografija: čučala sam pored njenog auta, sneg se vrtjeo oko mene, izgledala sam kao da ću se smrznuti.
Nakon toga, pustio se drhtavi snimak, na kojem su se videli moji smrznuti prsti kako zatežu navrtke dok je Harold nervozno stajao pored mene.
Moja majka je praktično vrisnula u telefon: „Stjuarte! To si TI!“
Skočila sam. Bila sam toliko očarana televizorom da sam skoro zaboravila da je još uvek na liniji.
„Neverovatno!“, rekao je novinar. Okrenuo se ka paru. „Da li postoji nešto što biste želeli da kažete svom ‘Supermenu’? Možda baš sada gleda.“
U kadru, Margaret je obrisala oči. Pogledala je muža, klimnula glavom, a zatim pogledala direktno u kameru.
„Mladiću“, rekla je, „ako gledate, molim vas, kontaktirajte nas.“
„Mladiću“, rekla je, „ako gledate, molim vas, kontaktirajte nas. Naša unuka je objavila naše kontakt informacije na veb-sajtu mreže. Vaša ljubaznost nas je spasila tog dana i voleli bismo da imamo priliku da vam se zahvalimo kako treba.“
„Stajala sam u kuhinji, sa nožem za puter od kikirikija u ruci, pitajući se kako je moje jutro moglo ovako da eskalira.
Glas moje majke ponovo je pucketao kroz spikerfon. „Kako niste mogli da nam kažete? Niste rekli ni reč o Danu zahvalnosti!“
Slegnula sam ramenima, još uvek utrnulo. „Nisam mislila da je važno, mama. Samo sam… pomagala. To je sve.“
„Iskreno, Stjuarte“, rekla je mama onim nežnim tonom koji je obično rezervisala za Emu. „Nikad nije ‘samo’ pomaganje kada učiniš nešto dobro za druge. Na kraju krajeva, ne bi im bila potrebna pomoć da mogu sami da to urade, zar ne?“
„U redu“, promrmljah.
Te večeri, nakon što je Ema bila u krevetu, pretražio sam veb stranicu stanice, pronašao njen broj i pozvao ga.
Margaret se odmah javila.
„O, Bože! Jesi li to ti—?“
„Ja sam“, rekao sam nespretno. „Čovek koji ti je promenio gumu na Dan zahvalnosti. Zovem se Stjuart.“
„Harolde, on je!“, pozvala je sa telefona. „Dođi brzo! To je mladić!“
A onda su oboje razgovarali, emotivno i toplo, insistirajući da dovedem Emu i večeram sa njima.
„Spasio si nas“, rekao je Harold čvrsto. „Sada hajde da te nahranim.“
Zvuči tako obično, zar ne? Jednostavna večera kao znak zahvalnosti. Ali ono što se dogodilo te večeri zauvek je promenilo tok mog života.
Nekoliko dana kasnije, Ema i ja smo se odvezli do nje
Udobna mala kućica. Na tremu su stajali baštenski patuljci, koje je Ema odmah zavolela.
Margaret i Harold su nas pozdravili kao davno izgubljeni članovi porodice, grleći nas i vodeći unutra, gde je vazduh bio ispunjen aromom pečene piletine i rolnica sa cimetom.
A ONDA JE IZAŠLA IZ KUHINJE.
A onda je izašla iz kuhinje.
„Ovo je naša unuka Endži“, rekao je Harold, pokazujući na ženu koja je nosila poslužavnik sa svežim rolnicama.
Nosila je mekan, preveliki džemper i uputila nam osmeh koji nam se odmah učinio poznatim.
„Ti moraš da si Stjuart“, rekla je. „Toliko sam čula o tebi.“
„Nadam se samo o laskavim delovima“, našalila sam se, potpuno zatečena.
Nasmejala se. „Sve je bilo laskavo.“
Večera je bila iznenađujuće lagana, kao da se poznajemo godinama. Razgovarali smo o katastrofama za Dan zahvalnosti, roditeljstvu, poslovima i Eminoj opsesiji šljokicama za olovke.
Endži je sedela pored Eme i pomogla joj da iseče piletinu.
U jednom trenutku, Ema mi je šapnula: „Tata, ona je stvarno fina.“
Kasnije sam shvatila: Ta večera nije bila samo čin zahvalnosti – bio je to mali dogovor.
Margaret i Harold su se u sebi molili da Endži upozna nekoga pouzdanog i ljubaznog, i nekako – zbog probušene gume – naši putevi su se ukrstili.
Dve godine kasnije.
Endži i ja smo zajedno od te večeri. Bilo je lako, prirodno – dvoje ljudi koji su se iznenada našli na pravom mestu.
Naše venčanje je na proleće.
Ema je zove „moja skoro mama“ i prvo joj pokazuje svaki školski projekat. Moji roditelji je vole.
Moja majka uvek kaže: „Da se ta guma nije probušila, ne bih dobila ćerku.“
Jedan mali trenutak, jedna odluka da stanem – i sve se promenilo. Nikada nisam mislila da probušena guma može toliko značiti, ali nas je dovela dovde, i zahvalna sam na tome svakog dana.
