Letnji dan je bio topao, put skoro prazan. Na izlazu iz malog grada starija žena je sedela pored puta. Ispred nje sanduk prekriven izvezenim stolnjakom. Na tabli pored pisalo je velikim slovima: „Domaće povrće. Jeftino.“
Automobili su prolazili, neki su se zaustavljali i kupovali krastavce ili paradajz.
Kada se patrolni automobil zaustavio kod njenog štanda, baka se uplašila.
— Neću dugo, deco — brzo je rekla. — Samo mi treba malo novca za lekove.
Mladi policajac se nasmejao, pogledao kolegu:
— Ne brinite, bako, niko vas neće kazniti.
Dok su nešto zapisivali, dunuo je vetar. Stolnjak se podigao i pao na zemlju. Ispod tkanine otkotrljala se okrugla, teška stvar — nije ličila ni na teglu ni na povrće. Jedan policajac se sagnuo, misleći da je to neki stari teg. Ali kada ga je podigao, osmeh mu je nestao.
Bio je to zarđali metalni kuglasti predmet, sa urezanim simbolima i dubokim ogrebotinama. Žena je pobledela.
— Ne dirajte to, — tiho je rekla. — Star je… našla sam ga iza kuće dok sam kopala baštu.
Policajci su se pogledali. Ispod rđe su se nazirale čudne oznake — možda koordinate ili serijski broj. Jedan od njih je uzeo radio:
— Centrala, ovde patrola dvadeset dva. Imamo sumnjiv predmet, moguć ratni projektil.
Dvadest minuta kasnije stigla je ekipa pirotehničara. Baku su smestili u kola, a oko štanda zategli žutu traku. Pirotehničari su pažljivo podigli predmet i potvrdili — nije maketa. Pravi artiljerijski projektil iz Drugog svetskog rata.
Žena je plakala gledajući svoj sanduk s povrćem:
— Bože, mislila sam da je samo kamen…
Ispostavilo se da je iza njene kuće zaista prolazila linija starih rovova. Granata je ležala pod zemljom više od sedamdeset godina.
Kad je sve bilo gotovo, policajac koji joj je prvi prišao pomogao joj je da spakuje stvari. Izvadio je novčanicu i stavio je na sanduk.
— Za lekove, kao što smo rekli.
Baka se slabo osmehnula:
— Hvala ti, sine. Niko ne bi poverovao da povrće ponekad može da košta života.
