Svi su mislili da je šala.
U nedelju, na malom dečjem igralištu u predgrađu Mančestera, vladala je uobičajena gužva — deca su se smejala, jurila, roditelji pričali na klupama, a sunce se presijavalo na metalnim ljuljaškama. I tada se na ulazu pojavio muškarac u kostimu klovna. Šarena perika, velike cipele, baloni u boji. Kretao se sporo, pomalo nespretno, i svi su pomislili da je to neka zabava.
Nekoliko mališana prišlo mu je uz smeh. Ali klovn nije govorio, nije napravio nijedan trik — samo je stao kraj igrališta i gledao prema toboganu. Njegov osmeh bio je naslikan, ali oči ozbiljne.
— Čudan je, — šapnula je jedna majka.
Roditelji su se pogledali zabrinuto. Neko je već vadio telefon da pozove obezbeđenje. A onda je klovn iznenada potrčao.
Bacio je balone na zemlju i otrčao do peska. Svi su se ukočili. Ali muškarac je pao na kolena i podigao dečaka — oko pet godina starog — koji je skliznuo i pao licem u pesak. Dete nije disalo.
Klovn ga je pažljivo okrenuo, proverio disanje i počeo reanimaciju. Pokreti su mu bili smireni, precizni. Posle nekoliko sekundi dete je zakašljalo i zaplakalo. Muškarac je tada izdahnuo i osmehnuo se — iskreno.
Kada je stigla hitna, roditelji su stajali u šoku. Ispostavilo se da se zove Ričard Hejs, ima 48 godina, i da je radio u službi 911 — dvadeset godina spašavao ljude. Posle penzije počeo je da nastupa u dečjim bolnicama kao klovn, da donese osmeh onima kojima je najpotrebniji.
— Samo sam želeo malo osmeha, — rekao je tiho dok su lekari odnosili dečaka. — Ali danas me sudbina podsetila ko sam.
Od tada, svake nedelje, dolazi na isto igralište. Bez šminke, samo s crvenim balonom u ruci. Deca trče ka njemu, roditelji mu klimaju zahvalno. I niko se više ne plaši — jer svi znaju: dok je on tu, biće sve u redu.
