Na početku je samo hodao. Daniel to nije zvao sportom — mrzeo je sport. Hodao je jer više nije mogao da sedi kod kuće, gde ga je sve podsećalo na nekoga. U kuhinji — dve šolje, u ormaru — jedan tanjir viška. Na prozoru još je stajala biljka koju je obećao da će „presaditi kasnije“.
Nije bio „veselo“ debeo. Samo težak. Telo u kojem je svaki pokret napor, svaki dah — razgovor sa samim sobom.
— Do krivine, — govorio je sebi. — I dosta.
Ali kad bi stigao, uvek bi išao dalje.
Komšije su ga viđale ujutro: veliki čovek s rancem, sa slušalicama, uvek sam. Mislili su da pokušava da smrša. A on je pokušavao da se oslobodi uspomena.
U planinama tišina nije kao kod kuće. Tamo ne pritiska — ona sluša. Učio je da se penje bez besa, da broji korake, da stane i pogleda dole. Ponekad bi šapnuo:
— Još uvek mogu.
I nije znao kome to govori — sebi ili njoj.
Jednog dana, već pred jesen, popeo se više nego ikad. Vazduh je bio redak, nebo čisto, kao oprano. I među stenama je video maramu vezanu za granu. Malu, plavu, sa belim tačkama. Istu onu koju je ona nosila kad su ovde bili zajedno. Pre godinu dana.
Kleknuo je. Mislio je da je slučajnost. A onda video natpis ispisan markerom, izbledeo: „Ako se opet popneš — znala sam.“
Dugo je sedeo, dok se sunce nije sakrilo iza grebena. Zatim je tiho rekao:
— Eto, popeo sam se.
I prvi put posle dugo vremena — nije zaplakao.
Kad je sišao u selo, ljudi su rekli da izgleda drugačije. Hodao je lakše. Isti ranac, ista odeća — ali kao da je pola tereta ostavio gore.
Na pitanje „Zašto još ideš tamo?“ samo se nasmejao:
— Zato što me neko čeka na vrhu.
