Kiša je padala već treći dan zaredom.
Na ivici seoskog puta sedio je star pas — mokar, drhtav, sa ugašenim pogledom. Šape u blatu, krzno slepljeno. Automobili su prolazili, niko nije stajao.
Ema ga je primetila kad se vraćala iz grada.
U kolima je mirisalo na kafu i pecivo — i možda je baš ta toplina iznutra naterala da otvori vrata i izađe napolje.
Sagnula se pod kišom.
— Hej… čiji si ti? — šapnula je.
Pas je podigao glavu i pogledao je kao da već zna odgovor.
Ema ga je odvela kući. Oprala, očešlala, nahranila.
Bio je neobično miran — kao da zna da se vratio tamo gde pripada.
Treće noći, primetila je stari, izgreban ogrlicu.
Metal potamnio, ali ispod prljavštine natpis.
Obrisala ga i pročitala:
„Marta. Ako je nađeš — odvedi je kući.“
I ispod: „Daniel Brooks.“
Ema se ukočila. To ime nikad nije mogla zaboraviti.
Pre tri godine, Daniel je bio njen verenik.
Rastali su se teško, bez objašnjenja, bez oproštaja.
Nestao je posle smrti svoje majke. Tražila ga je, ali uzalud.
Pas je ležao uz njene noge, tiho cvileo, kao da oseća sve.
Sledećeg jutra Ema je krenula po adresi.
Kuća na ivici grada, obrasla travom, zarđala kapija.
Ali u prozoru — slabo svetlo.
Pokucala je.
Vrata su se otvorila.
Na pragu — muškarac, postariji, upalih obraza.
— Ema?.. — izgovorio je.
Ona nije mogla da govori.
Pas zalaja i potrča ka njemu.
Daniel je kleknuo, zagrlio je.
— Mislio sam da je mrtva… pre tri godine, kad si otišla. Tražio sam je — i tebe.
— Ja? Otišla? Ti si nestao.
— Rekli su mi da si poginula u nesreći. Nisam mogao da živim tamo gde me sve podseća na tebe.
Tišina, teška kao nebo pred oluju.
Samo kiša i disanje starog psa.
Ema pogleda ogrlicu i primeti još jedan natpis, skoro izbrisan:
„Ona će te vratiti kući.“
