Penzionisala sam se sa sedamdeset godina. Kupila sam tortu, otišla kući da proslavim sa porodicom… i na tremu su me čekala dva kofera, a vrata su bila zaključana. Nešto je tog dana bilo stvarno, stvarno pogrešno.
Radila sam u istoj klinici trideset osam godina. Menadžeri su dolazili i odlazili, ime ustanove se menjalo nekoliko puta. Ali ja sam ostajala.
Ne zato što sam morala. Već zato što ako ne ja, ko onda?
Imala sam svoj mali tim kod kuće. Mog sina Tomasa, njegovu suprugu Deliju i moja dva unuka – Bena i Loru. Svi smo živeli pod jednim krovom. Pod mojim krovom.
Ali nikada im nisam dala osećaj da im činim uslugu.
„Dok god ja živim i dišem, niko u mojoj porodici ne plaća kiriju.“
Plaćala sam većinu računa: struju, namirnice, osiguranje.
Moja snaja Delija nije radila. Rekla je da joj deca oduzimaju svo vreme – dok sam ih ja čuvala četiri ili pet sati dnevno.
DELIJA SE VRAĆALA KUĆI SA NOVIM CIPELAMA SVAKE DVE NEDELJE.
Delija se vraćala kući sa novim cipelama svake dve nedelje. Njen garderober je počeo da liči na izlog robne kuće. Uvek je imala objašnjenje.
„Kupila sam ih na sniženju.“
A ja sam se samo osmehnula i tiho prebacila još novca na zajedničku karticu. Tako je bilo lakše. Nije bilo svađe. Nije bilo napetosti.
Tomas je bio dobar čovek. Previše dobar. Kao njegov otac. Kada sam pomenula činjenicu da su Benove cipele ponovo imale rupe dok je Delija kupovala novi kaput, on je samo prevrnuo očima.
„Mama, molim te… ne počinji.“
„Ne počinjem. Pitam. Ili je u redu da pitam još?“
Slegnuo je ramenima. I pustila sam ga.
Zato što su ih moji unuci voleli.
LORA JE SVAKE NOĆI DOLAZILA U KREVET PORED MENE.
Lora bi svake noći dolazila u krevet pored mene.
„Nano, želim da spavam sa tobom!“
A Ben je jednom šapnuo: „Kad porastem, kupiću ti dvorac. I bićeš kraljica.“
Kada mi je klinika konačno rekla da je vreme za penziju, nisam plakala. Znala sam da će doći. Samo sam tražila još jedan dan.
„Dozvoli mi da se oprostim od svojih pacijenata.“
Bila je mala oproštajna zabava. Mafini, baloni, šolja na kojoj je pisalo „U penziji, ne istekao rok trajanja“. Nasmejala sam se.
Ali u sebi sam se plašila. Tišina. Da ću odjednom biti… niko.
Posle posla, svratila sam kod Tili i kupila tortu od jagoda i krema, Benovu omiljenu. Planirala sam da sednem sa njim te večeri.
Bilo je skoro šest sati kada sam stigla kući.
Bilo je skoro šest sati kada sam stigla kući. Sunce je bacalo zlatni sjaj na trem. Popela sam se uz stepenice i posegnula za kvakom.
Bilo je zaključano.
Pokušala sam da otvorim ključem. Nije uspelo.
Onda sam ih videla.
Dva kofera. Moja. Bila su uredno poređana jedan pored drugog.
Žuta poruka visila je sa jedne od ručki. Sela sam na trem i drhtavom rukom je spustila.
„Hvala ti na svemu. Vreme je da se odmoriš. Tvoja soba u staračkom domu je plaćena za godinu dana. U koverti je novac za taksi. Tomas misli da je OVO bila TVOJA IDEJA. Ako želiš da vidiš decu, prati moj plan. —Delija.“
Kalup za kolače mi je ispao iz ruke. Glazura se razmazala po poklopcu.
POGLEDALA SAM KA VRATIMA. NIJE POKRET.
Pogledala sam ka vratima. NIJE POKRET. NIJE SE SVETLO.
„Je li ovo ozbiljno?“
Ta pomisao mi je ledila stomak.
Moja snaja je bila slobodna od mene.
Sedela sam tamo najmanje pola sata. Onda sam se setila Boni.
Živela je pored. Ako je iko mogao da se nosi sa Delijinom katastrofom sa stilom, to je bila Boni.
Otišao sam do njene kuće sa koferima i zgnječenom tortom. Pre nego što sam mogao da pokucam, svetlo na tremu se upalilo.
Boni je otvorila vrata, vikleri na glavi, mačka na ruci.
ŠTA? MISLIO SAM DA SI NA POLA PUTA DO RAJA ZA STARE.
„Šta? Mislio sam da si na pola puta do raja za stare.“
„Šta?“
„Delija je rekla da se seliš u penzionerski dom. Tvoja ideja. Poklon od Tomasa.“
Nisam ništa rekao. Ušao sam unutra.
„Bacio sam ga“, rekao sam.
Boni se ukočila.
„Gotovo. Sedi. Reci mi.“
Sve sam joj ispričao.
KUĆNI LIST?“ UPITALA JE IZNENADA.
„Kućni list?“ upitala je iznenada.
„Potpisao sam ih prošle godine. Iz poreskih razloga.“
„Šta si uradila?!“
„Htela sam da pomognem.“
Boni me je uhvatila za ruku.
„Spavaš ovde večeras. I ne, nećemo tiho nestati.“
„Ne želim da tužim. Samo ne želim da izgubim unuke.“
„Onda se nećemo glasno svađati. Pametno.“
Te noći smo videli sa Boninog prozora da Gari, baštovan, dolazi u četvrtak.
Te noći smo videli Garija, baštovana, kako dolazi u četvrtak kroz Bonin prozor. On je uvek dolazio subotom.
Počeli smo da ga pratimo.
Prerušili smo se. Boni u slamnatom šeširu, ja u dukserici i naočarima za sunce.
Gari je ušao u kuću. Delija u kratkoj majici je otvorila vrata. Ušao je kao da je kod kuće.
Nije trebalo dugo.
Ben mi je ranije dao „kul sprava“. Kameru za kućne ljubimce. Tada nisam znala čemu služi.
Sada smo je pričvrstili za Boninu mačku i pustili ga kroz prozor.
Gledali smo prenos na našem laptopu.
Delin glas.
„Oh, Gari… Tom je u Oregonu. Konačno sam se rešila bake. Sada se možemo češće viđati.“
Smeh. Zatim drugi glasovi.
Sačuvali smo snimak.
U petak uveče, Tomas je sleteo u 6:10.
Zaustavio se u 7:01.
Čekala sam na kraju bašte.
„Mama? Mislila sam…“
MORAM DA TI NEŠTO POKAZAM.
„Moram da ti nešto pokažem.“
Boni počinje
Uključio je projektor. Moja kuhinja na platnu od sto inča. Delija u Garijevom naručju.
„Hajde da to uradimo brzo, Tom neće biti kući do sutra.“
Tomasovo lice je prebledelo.
Delija je izašla iz kuće. Videla je projekciju. Pobelela je.
Tomas je pročitao originalnu poruku koju sam sačuvala.
„Uđi. Sada. Pakuj se.“
Nije bilo vike. Samo istina.
TOMAS SEDI NA IVICU CVEĆNE GREDICE.
Tomas je sedeo na ivici cvetne gredice.
„Znao sam da nešto nije u redu. Ali nisam želeo da vidim.“
Dodirnula sam mu ruku.
„Oboje smo mu verovali.“
Pogledao me je. Ponovo je bio moj mali dečak.
„Drago mi je što nisi samo tiho nestala, mama.“
„Možda sam u penziji… ali još nisam završio.“
Boni je rekla da unuci ostaju preko noći. Pekla je pite.
I pogledao sam kuću.
Opet je bila moja.
Jer je baka možda otišla u penziju.
Ali nije završila.
