Zimski vetrovi u tim stepama bili su nemilosrdni. Dolazili su iznenada — sa hrapavim urlikom, oštrim snegom i hladnoćom od koje pucaju stabla. Sa strane puta, između nagnute šupe i zaleđenog žbunja, ležala je ona.
Pas — mršav, upalih očiju, bez prednjih nogu.
Telo joj se jedva videlo pod snegom.
Drhtala je, ali se nije pomerala — samo je teško disala, zaklanjajući svojim telom nešto malo, jedva čujno.
Pod njom — četiri šteneta.
Mali, topli čvorići krzna, priljubljeni uz njene grudi, gurajući njuškice u njen mekani topli krzneni štit, nesvesni da njihova majka izdržava bol poslednjim atomima snage.
Nije mogla da ustane, da pobegne, da nađe hranu.
Ali mogla je da ih zaštiti od vetra, šakala i noćnog mraza.
Kako su je pronašli
Na ivici sela živeli su Marina i Ben. Nisu bili volonteri — samo su svakog jutra išli po drva.
Tog dana Marina se iznenada zaustavila:
— Jesi čuo to?
— Šta?
— Plač… ali ne bebin. Kao… štenaca.
Pošli su prema zvuku.
Iza oborenih grana ugledali su tamnu mrlju, skoro zaleđenu u sneg.
Kada su prišli, Marina je stavila ruku preko usta.
Pas je podigao glavu.
U njenom pogledu nije bilo ni besa ni molbe — samo jedna tiha rečenica: „Ne dirajte ih.“
Tihо je zarežala — ne iz straha, nego iz očajničke želje da ih zaštiti do kraja.
Marina je kleknula.
— Dušo… ti… nemaš noge… Bože moj…
Prednje noge bile su otkinute — kao da ih je pokidao zamka ili automobil.
Rane su bile stare, zaleđene, ali telo otečeno od infekcije.
I ipak — bila je živa.
Živa samo zbog njih.
Selo se podelilo
Doneli su je na ćebetu.
Komšije su izašle — jedni sa čajnikom, drugi sa krstom.
— Treba je uspavati — muči se.
— Štenad ćemo uzeti, a ona… neka ode u miru.
— Nemojte! Ona je majka!
Marina je jedva zadržavala suze.
Ben je stavio psa i štenad na toplu slamu, doneo vodu.
Nije pila — dok štenad ne popiju.
Noću je nastala najgora drama
Sneg je pojačao. Vetar je zavijao.
U šupi je bilo tiho, dok pas odjednom nije podigao glavu i zarežao nisko, duboko.
Ben je uzeo lampu i izašao.
Pred vratima — krvavi tragovi.
Kao da je neko pokušao da dođe do štenadi — i nije otišao netaknut.
Pas je ležao, ali njena njuška bila je krvava, a zubi — polomljeni.
Borila se — bez nogu, na stomaku, samo vilicom.
Ali štenad su bila živa.
Jutro je sve promenilo
Na izlasku sunca, štenad više nisu cvilela — spavala su spokojno uz nju.
A ona… nije se pomerala.
Oči — otvorene, sa nečim čudnim u njima: kao olakšanje.
Ali kada ju je Marina dodirnula… pas je naglo udahnuo.
Bila je živa.
Gledala je pravo, jasno — kao da želi nešto da kaže.
I baš u tom trenutku — kada su ljudi pružili ruke ka štenadi… desilo se nešto o čemu niko više nije govorio naglas.
Neki veruju da to nije bio samo pas.
Drugi šapuću: ono što je ležalo pod njom… trebalo je zauvek ostati u snegu.
