Megi je bila u braku 12 godina. U poslednje vreme, tišina za večerom postajala je teža, rasprave oštrije, a distanca hladnija. Ipak, verovala je da će izdržati. Zato je ono što je otkrila jedne subote popodne ostavilo da drhti.
Čistila je muževu kancelariju kada je otvorila donju fioku njegovog stola. Unutra se nalazila fascikla sa natpisom „Razvod“. Srce joj se stegnulo dok ju je izvlačila napolje. Dokumenta su bila popunjena — njeno ime, njegovo ime, potpisi do pola završeni.
Ali ono što ju je slomilo nije bila papirologija. Bila je to rukom napisana poruka unutra: „Ako ikada kaže da je nesrećna, pustiću je.“
Megi je sedela nepomično. On papire nije predao. Nije čak ni govorio o tome. Umesto toga, pripremao se tiho, čekajući da ona bude ta koja će odlučiti. Danima je nosila teret te poruke. Na kraju, umesto da ode, suočila se s njim.
Plakali su. Vikali. I prvi put posle mnogo godina — razgovarali. Stvarno razgovarali. Papiri za razvod nikada nisu potpisani. Umesto toga, krenuli su na terapiju, gradili sve ispočetka i odlučili da ostanu zajedno.
Ponekad, najjače ljubavne priče nisu one koje se nikada ne slome. Već one koje puknu, a zatim budu ponovo sastavljene.
