Stajala je u redu, umorna posle smene, s kesom namirnica u rukama.Ispred nje — dečak, možda dvanaest godina, mršav, spuštene glave, drhtavih ruku.— Ja… zaboravio sam novčanik, —
Primetio ga je slučajno — mršavog, sivog mačka koji je sedeo ispred zgrade i gledao svet umornim pogledom starog čoveka.Isprva je samo prolazio. Onda nije izdržao — kupio
Vozio je uskom seoskom cestom okupanoj suncem.Dan je bio topao, vazduh čist, nebo mirno.Nije znao kuda ide — samo više nije mogao da sedi u praznoj kući, gde
Stajala je pred ogledalom, pokušavajući da ne gleda svoj odraz.Svetlo u teretani bilo je previše jako, muzika preglasna, a smeh iza leđa — previše stvaran.Podigla je pogled i
Komšinica je ponovo pozvala policiju.Kaže — čuje se vrisak.I stvarno, čulo se.Ali ne od bola, ne od straha — već od daha.Od onog daha koji se budi negde
Pala je tiho, gotovo nečujno — kao sneg sa krova, ili zvezda u toplo letnje veče.Otac je čuo tupi udarac o ogradu i izašao bos na trem.Na daskama
Stajala je ispred ulaza u supermarket, umotana u maramu izbledelu do boje magle.Vetar joj je iz ruku čupao plastičnu čašu, šuštao kesom, nosio prašinu po trotoaru.Žena je prolazila
Stajao je ispred školskih kapija, zakopčavajući staru jaknu sa iskrivljenim rajsferšlusom.Tkanina je bila izlizana, okovratnik pohaban, a rajsferšlus držao se na koncu.Ali jutro je bilo vedro — sunce
Kupio ju je spontano — stari srebrni sedan, s izlizanim volanom i blagim mirisom benzina.Auto je stajao u prašnjavom dvorištu, ali s nekom toplinom, kao da je u
Stajao je kraj ograde na kojoj je nekada urezao svoje ime.Daske su potamnele, nakrivile se, a iza njih je sve zaraslo u jorgovan i koprivu.Vazduh je bio gust