Jednog mirnog popodneva u gradu, taksista je zaustavio auto na trotoaru, očekujući uobičajenog putnika sa kesama ili koferom. Umesto toga, niotkuda je dotrčao jarac, popeo se na zadnje sedište i seo mirno, kao da je naručio vožnju.
Isprva je vozač prasnuo u smeh, misleći da je u pitanju šala. Otvorio je vrata, pokušao da ga otera, ali jarac nije hteo da se pomeri. Gledao je pravo napred, nepomičnih očiju, kao da zna tačno gde treba da ide.
Na kraju je vozač slegnuo ramenima, upalio taksimetar i krenuo. Vozio je nasumičnim ulicama, usporavao kod parka, pa čak i pored pijace, nadajući se da će životinja sama izaći. Ali svaki put kad bi stao, jarac bi samo lupnuo kopitom po sedištu, kao da mu poručuje da nastavi.
Kako su izašli iz grada, vozača je obuzeo nemir. Jarac ga nije pogledao nijednom. Samo je mirno disao, zureći pravo ispred sebe, čekajući.
Nekoliko sati kasnije, bez ikakvog uputstva, taksi se zaustavio pred kapijama starog groblja na ivici grada. Na vozačevo zaprepašćenje, jarac se tada naglo pokrenuo. Iskočio je iz kola, ušao kroz otvorene kapije i nestao među spomenicima bez ijednog zvuka.
Vozač je ostao zaleđen za volanom, motor je i dalje radio, a retrovizor je odražavao praznu ulicu. Kasnije je tvrdio da je na taksimetru stajala tačna cifra — 13.13, iako ga nije ni dirao.
Niko jarca više nikada nije video. Ali među taksistima i dalje kruži priča da, ako prođete pored tog groblja noću, možete ugledati usamljenu siluetu jarca kako stoji pored kapije — čekajući svoju sledeću vožnju.
