Proleće je došlo neprimetno.
Hladnoća je još živela u zemlji, ali vazduh je već mirisao na otopljeni sneg i na nešto novo, pomalo gorko — nadu.
Lena je sedela kraj prozora, gledajući kako kapljice kiše polako klize niz staklo.
Njeno lice bilo je mirno, ali oči — umorne, kao da danima nije spavala.
U susednoj sobi tiho je disao njen mlađi brat.
Posle nesreće jedva je ustajao, a lekari su govorili da bez operacije nema šanse.
Suma je bila ogromna, a vremena malo.
Kada su joj ponudili pomoć, nije odmah poverovala.
Muškarac kojeg nije poznavala rekao je jednostavno:
— Platiću sve. Ali moraš da se udaš za mene.
Nije objasnio zašto.
Nije rekao zbog čega mu je to potrebno.
U njegovom glasu nije bilo ni besa ni nežnosti — samo smirena odlučnost čoveka koji je navikao da sve rešava novcem.
Lena je dugo ćutala.
Zatim je klimnula glavom.
Ne zbog sebe — zbog onoga ko je ležao iza zida, bled i tih, kao sama nada.
Venčanje je bilo gotovo nečujno.
Matičar, sivo nebo, bleda svetlost kroz prozore.
Nosila je jednostavnu haljinu, bez vela, bez osmeha.
On — u tamnom kaputu, nešto stariji, s neprozirnim pogledom.
Kada su im rekli da razmene prstenje, učinio je to pažljivo, kao da se boji da je ne povredi.
I tog trenutka, za delić sekunde, njihovi pogledi su se sreli.
U njegovim očima nije videla hladnoću — već umor. I možda trunku sažaljenja.
Tri dana kasnije, njenom bratu urađena je operacija.
Preživeo je.
A ona je prvi put posle dugo vremena zaplakala — tiho, bez glasa, sedeći na istom onom prozoru gde je do juče stajala smrt.
Život s neznancem bio je kao tišina posle oluje.
Gotovo da nije govorio, nije se približavao, nije postavljao pitanja.
Ali svakog jutra ostavljao je na stolu njen omiljeni čaj.
I ponekad, kada bi mislio da ne vidi, zadržavao bi pogled — dug, pažljiv, kao da u njoj traži nešto izgubljeno.
Jedne večeri, dok je grad tonuo u kišu, rekao je:
— Nisam hteo da ti dugujem. Samo sam želeo da tvoj brat živi.
Gledala ga je dugo.
Zatim tiho rekla:
— Hvala.
Te noći je prvi put mirno zaspala.
A ujutru — njega više nije bilo.
Samo poruka na stolu:
„Ponekad moraš otići, da bi nekome dao da živi.“
Čuvala ju je godinama.
Ne kao uspomenu, već kao dokaz da se i najneobičniji postupci ponekad rađaju iz ljubavi.
