Ona je stajala na vratima, stisnutih pesnica da ne pokaže slabost.
— Idi, — rekla je hladno. — Sramotiš našu porodicu. Nemam ti više šta reći.
Starija žena na pragu ćutala je. Nosila je staro kaputo i izlizanu torbu preko ramena.
— Samo sam želela da te vidim, — šapnula je. — Da čujem da si dobro.
— Dobro sam, — odsekla je ćerka. — Bez tebe.
Komšije su virile iza vrata. Neki radoznalo, neki s podsmehom, neki su čak snimali telefonom.
Majka je spustila pogled i tiho dodala:
— Jednog dana ćeš shvatiti da sram nije uvek tamo gde misliš.
Vrata su se zalupila. Zvuk tog udarca dugo je odjekivao u njenoj glavi.
Prošla je nedelja.
Osećala je lakoću. Ili je bar pokušavala da veruje u to.
Nema više neprijatnih poseta, ni razgovora koji su je činili nervoznom. Sve je bilo savršeno — nova karijera, prijatelji, društvene mreže, besprekorna slika života.
Ali noću bi se budila s neobičnim osećajem. Kao da neko tiho izgovara njeno ime s druge strane vrata.
Prošao je mesec.
Te večeri vratila se kući kasno. Kiša je lupkala po prozoru, kad su se začula tri kratka, odlučna kucanja.
— Ko je? — pitala je.
Kratka tišina. Zatim muški glas:
— Vi ste Ema Dejvis?
— Da… šta se desilo? — upitala je, otvarajući vrata napola.
Na pragu su stajala dvojica muškaraca — jedan u civilu, drugi u uniformi.
— Spremite se, — rekao je stariji. — Radi se o vašoj majci.
Srce joj je potonulo.
— Šta… s njom? — pitala je drhtavo.
Muškarac ju je pogledao pravo u oči i tiho rekao:
— Bolje da vidite sami.
Put do bolnice bio je beskrajan. Svetla automobila klizila su po mokrom asfaltu, reflektujući se u njenim suznim očima. Nije čula ni reči, samo sopstveni puls u ušima.
Kada je otvorila vrata sobe, osetila je miris antiseptika i jasmina.
Majka je ležala bleda, s cevčicom za kiseonik, ali s onim istim blagim izrazom lica — kao onog dana kad ju je ćerka oterala.
— Mama… — šapnula je, spuštajući se na kolena kraj kreveta. — Oprosti… nisam znala…
Majka je s mukom otvorila oči.
— Nisam ni očekivala, — prošaputala je. — Samo sam želela da budeš srećna.
Nekoliko minuta kasnije — tišina.
Bez reči, bez lekara. Samo isti miris jasmina, koji će zauvek ostati s njom.
Od tada živi sama. Bez velikih reči, bez tuđih pogleda.
I svaki put kad neko pokuca na vrata — trzne se.
Jer sada zna: najstrašnja tišina je ona koja dođe posle reči „idi“.
