Ana je oduvek živela u svetu u kome je njeno telo bilo i njen zatvor i njeno prokletstvo. Njena težina je prešla 400 kilograma, a svaki dan bio je borba — za dah, za pokret, za nadu. Navikla je na reči lekara: „Nećete više moći da hodate“, „Nećete dugo poživeti“, „Vama je potreban krevet i nega.“ Navikla je i na tuđe poglede — pune sažaljenja ili podsmeha.
Ali jednog dana njen život se promenio.
Volonterska grupa koja je pomagala ljudima sa ograničenim mogućnostima došla je u njenu kuću. Među njima je bio i Sergej. Visok, snažan muškarac s toplim očima. U početku joj je pomagao u svakodnevnim stvarima — donosio namirnice, popravljao sitnice, razgovarao s njom. Ali u tim razgovorima Ana je prvi put osetila da je neko zaista sluša — ne kao „teškog bolesnika“, već kao osobu.
Šalila se, pričala priče, znala je na stotine detalja o svetu koji odavno nije videla svojim očima. Sergej se smejao, osmehivao i svakog puta ostajao sve duže.
Postali su prijatelji. A zatim — nešto više.
Kada je kleknuo pred njom i pružio joj prsten, Ana je pomislila da je to šala, gest sažaljenja, bilo šta — samo ne stvarnost. „Ti si jedina s kojom želim da provedem život“, rekao je tada.
I došao je dan venčanja.
Crkva je bila puna ljudi. Neki su došli iz radoznalosti, drugi da vide čudo. Crveni tepih do oltara delovao je duži nego ikada. Ana se, oslanjajući se na pomoćnike, polako kretala napred. Njena haljina bila je šivena po meri — bela, jednostavna, sakrivala telo, ali otkrivala lice puno odlučnosti.
Svaki njen korak pratio je napet muk. Neko je šaptao: „Neće uspeti da dođe do kraja…“, drugi su krišom snimali telefonima.
Ana je osećala znoj, težinu, bol u nogama. Ali više od svega — osećala je Sergejev pogled. Stajao je kraj oltara, nepomičan kao stena, i gledao je tako kao da pred sobom vidi najlepšu ženu na svetu.
Napravila je još jedan korak. I još jedan. Delovalo je da će pasti. I baš u trenutku kada su je snage napuštale, dogodilo se nešto što niko nije očekivao.
Sergej nije ostao da je čeka kod oltara. Sišao je s uzvišenja, prišao joj i uzeo je za ruku.
Svi su uzdahnuli.
Nasmejao se i rekao:
— Doći ćemo zajedno. Danas ne počinje tvoja borba, već naša zajednička.
I krenuli su — zajedno, polako, teško, ali rame uz rame.
Tišina u crkvi pretvorila se u jecaje. Ljudi koji su došli da gledaju „neobično venčanje“ shvatili su da prisustvuju pravoj pobedi ljubavi nad predrasudama.
Rekli su „da“ pred oltarom — i to „da“ bilo je glasnije od svih šapata, podsmeha i sumnji koje su ih pratile do tada.
Ana je znala da ih čekaju teški dani: bolesti, novac, osude. Ali sada je imala ono o čemu je oduvek sanjala — čoveka koji se nije plašio da krene pored nje dok se ceo svet povlačio.
I taj njihov hod do oltara — težak, naporan, ali zajednički — postao je simbol njihove budućnosti.
Ljubav koja se ne meri kilogramima, ne broji korake i ne pokorava pravilima društva.
Ljubav koja je srušila sve prepreke.
