To se dogodilo u malom naselju blizu Ostina. Kamere su snimile običan dan — deca se vraćaju iz škole, sunce nisko nad krovovima, vetar nosi prašinu ulicom. Sve mirno, tiho.
U dvorištu jedne kuće leži veliki pas — stari pas po imenu Baster. Ceo život je proveo s tom porodicom, vezan dugim lancem kod kapije. Na snimku se vidi kako dvoje dece ulaze u dvorište, smeju se, mašu majci koja gleda kroz prozor.
I odjednom — nešto se menja.
Pas naglo podiže glavu, uši uspravlja, njuši vazduh kao da je nešto osetio. Sledećeg trenutka — trzaj. Lanac puca. Baster se otrgne i pojuri ka deci, glasno laje.
Dečak uplašeno ustukne. Devojčica viče:
— Ljut je!
Ali pas ne ujeda, ne napada — naprotiv, gura ih grudima, tera ih ka kapiji.
Deca istrčavaju napolje. Kamera beleži kako stoje zbunjeni, dok pas nastavlja da laje i ne miče se od kuće.
Posle nekoliko sekundi, žena izlazi na vrata i viče:
— Šta radite tamo? Dođi ovamo, Baster!
Ali pas ne reaguje. Stoji, reži, gleda u kuću.
I tada — bljesak.
Prvo dim iz prozora, zatim tup udarac.
Za sekund — eksplozija. Kuća planu.
Kamera zadrhti od udara. Žena pada, komšije istrčavaju.
Kasnije su spasioci utvrdili da je došlo do curenja gasa. Iskra je bila dovoljna.
Da su deca ušla samo minut ranije, ne bi preživela.
Pas je poginuo na pragu — baš tamo gde je stajao poslednji put.
Porodica je postavila kamenu ploču na kapiji:
„Baster. Čuo je ono što niko nije.“
Od tada komšije pričaju ovu priču svakom detetu.
Jer ponekad heroj nije onaj koji ćuti, već onaj koji laje, dok svi misle da se plaši.
