Uveče su u bolnicu doveli muškarca bez svesti. Njegovo stanje bilo je teško, lekari su žurili da ga priključe na aparate, davali lekove, pratili pokazatelje. U hodniku je vladao metež, a na nosilima je muškarac izgledao kao da mu je život visio o tankoj niti.
Ali zajedno s njim u prijemno odeljenje utrčao je ogroman pas. Medicinske sestre su najpre pomislile da je slučajno ušao, ali ubrzo je postalo jasno: životinja namerno ne želi da ode. Pas je stajao na vratima, režao na bolničare i kao da je pokušavao da otera sve od sobe.
Lekari su se ljutili: „Uklonite psa, ometa nas u radu!“ Ali to je bilo gotovo nemoguće. On se opirao šapama, izvlačio i ponovo probijao do svog gospodara. Izgledalo je kao da njegova odanost nema granica.
Međutim, ubrzo su svi primetili nešto čudno. Pas gotovo da nije gledao svog vlasnika. Umesto toga, njegov pogled bio je prikovan za drugi krevet — u uglu sobe, gde je ležao stariji muškarac.
Medicinske sestre su se pogledavale. „Možda je samo nervozan?“ — govorile su neke. Druge su odmahivale glavom: „Ne, kao da nešto oseća…“
Pas je teško disao, šapama grebao po podu, bio spreman da skoči ka drugom krevetu, ali su ga zadržavali. Napetost je rasla. Niko nije razumeo zašto se životinja ponaša tako neobično.
I odjednom — tišinu je presekao oštar zvuk monitora. Aparat na koji je bio priključen stariji pacijent oglasio se alarmom. Medicinske sestre su potrčale ka njemu, lekari su navalili s aparatima. Sve se dogodilo baš u onom trenutku kada je pas ponovo jurnuo napred…
