Reka je urlala posle oluje.
Obale su bile klizave, voda mutna i teška.
Tomas je hodao pored toka kada je začuo čudan zvuk — nije to bio ljudski krik, ni lavež, ni huk motora. To je bio rik. Promukao, gušav, prekinut.
Na drugoj obali u vodi se borilo nešto ogromno.
Žuta griva, prskanje, kandže, oči pune straha.
Lav. Pravi lav.
Pokušavao je da se izvuče, ali ga je bujica udarala o korenje drveća i ponovo vukla u vodu.
Svaki razuman čovek bi pobegao.
Ali Tomas je zastao, zatim skinuo jaknu i zakoračio u ledenu reku.
Ni sam nije znao zašto. Jednostavno — nije mogao da ode.
Voda ga je udarala u grudi, vukla nadole.
Stigao je do zveri, uhvatio je za vratnu grivu i pokušao da je usmeri ka obali.
Lav je riknuo — kratko, slabo, bez pretnje, više od straha nego besa.
Tomas ga je gurao, ruke su mu utrnule, nekoliko puta je skoro odustao, ali nešto u tim očima nije mu dalo da stane.
Kad su se konačno izvukli, obojica su pali na pesak.
Tomas je ležao, hvatajući vazduh, osećajući kako se zemlja trese od teškog disanja zveri pored njega.
Čekao je da lav ustane, zareži, skoči na njega. Instinkt. Priroda. Kraj.
Ali lav se uspravio polako.
Mokra griva se lepila uz vrat, disanje mu je bilo teško.
Dugo je gledao čoveka — mirno, gotovo s razumevanjem.
Zatim je prišao bliže. Tomas se nije pomerao, samo je zatvorio oči.
I tada je lav napravio korak — i blago mu spustio čelo na rame.
Topao, težak, živ.
Stajao je tako nekoliko sekundi, a onda jednostavno otišao prema šumi.
Tomas je sedeo na obali, gledao za njim, ne verujući da se sve to zaista dogodilo.
Na pesku su ostale dve staze otisaka — ljudske i životinjske, jedna pored druge, isprepletane, kao dokaz da strah i poverenje ponekad mogu ići istim putem.
