Dan je počeo kao i svaki drugi. Sunčani park, dečji smeh, patke kraj vode. Porodice su sedele na travi, neko je puštao mehuriće od sapunice, neko se slikao pored fontane. Sve je bilo mirno — dok se u sredini jezera nije pojavilo talasanje.
Isprva niko nije obratio pažnju. Vetar, pomislili su. Ali talasi su postajali sve jači, šireći se u krugovima. Voda je podrhtavala, kao da je neko iznutra gurao nagore. Dve patke su odjednom poletele, i tada su svi videli — iz dubine se polako dizalo nešto tamno, sjajno, klizavo.
Neko je vrisnuo. Na površini se pojavila duga crna forma — debela, kao zmija. Polako se izvijala, penjući se sve više. Ljudi su ustali, počeli da se povlače; neko je zgrabio dete, neko potrčao ka izlazu. Jedna žena je povikala:
— Bože, šta je to?!
Muškarac kraj vode pokušao je da priđe, ali se “zmija” iznenada trznula — i iz vode se pojavio metalni rub. Zatim još jedan. Ljudi su zanemeli. Nije to bilo živo biće. Bio je to ogroman, zakrivljen deo nečega starog — sjajan metal, prekriven muljem, s pukotinama i čudnim simbolima sa strane.
Neko je uzviknuo:
— To je cev! — ali mu je glas drhtao. Ne, bilo je to nešto drugo.
Kada su spasioci stigli, izvukli su predmet na obalu. Ispod debelog sloja blata pojavila su se slova:
“USN — DEEP RESEARCH, 1964.”
Naučnici su dugo raspravljali. Jedni su tvrdili da je to deo podvodnog drona iz doba Hladnog rata, drugi — nešto što nikako nije trebalo da bude tamo.
Ali oni koji su to videli svojim očima pamtili su samo jedno: tog dana voda više nikada nije bila mirna. Čak i mesecima kasnije, kada bi vetar prošao preko površine, činilo se kao da se ispod nje još uvek nešto pomera.
