Jutro venčanja. Vazduh je mirisao na cveće, lak za kosu i uzbuđenje. U sobi mlade — bela haljina na lutki, buket na prozorskoj dasci, odraz u ogledalu drhtao je od svetlosti. Sofija je sedela ispred ogledala dok je šminkerka nanosila poslednje poteze. Na telefonu su treperile desetine poruka — čestitke, slike, osmesi.
Ona se smešila, ali duboko u sebi osećala je čudan nemir — kao predosećaj.
— Sve je spremno, Sofija — rekla je stilistkinja, nameštajući veo. — Danas si kao mlada iz bajke.
Sofija je klimnula glavom, duboko udahnula i ustala. Ispod su se već čuli glasovi gostiju, muzika, smeh. Mladoženja — Artyom — trebalo je da stigne sa prijateljima za deset minuta.
Telefon je zazvonio. Prijateljica, Lena — ona s kojom su se družile još s fakulteta. Sofija je htela da se javi, ali je poziv prekinut. Zatim su se čuli prigušeni glasovi iza vrata — poznati.
Zaustavila se. Artyomov glas — siguran, pomalo uznemiren:
— Lena, ne počinji. Danas je prekasno da se bilo šta menja.
— Jesi li siguran da možeš da se pretvaraš zauvek? — tiho je rekla ona. — Nije ona glupa, shvatiće kad-tad.
Tišina.
Sofija je osetila kako joj srce lupa u slepoočnicama.
— Obećao sam da će sve biti posle venčanja. Ne danas. Ne sada.
Svet je stao.
Sve u šta je verovala srušilo se za nekoliko sekundi.
Napravila je korak unazad, pa još jedan. U ogledalu je videla ženu u belom — savršene frizure i očiju punih bola.
Posle deset minuta Artyom je ušao, nasmejan, samouveren.
— Pa, spremna, moja lepotice? Svi te čekaju!
Sofija se okrenula prema njemu.
— Spremna sam — rekla je mirno. — Ali danas će sve biti malo drugačije.
Pola sata kasnije, dok su se gosti već smeštali, Sofija je izašla — sama, bez mladoženje.
Uzela je mikrofon, nasmejala se i rekla:
— Hvala svima što ste došli. Ali izgleda da ovo neće biti venčanje, već rastanak.
Svi su zanemeli. Artyom je pobeleo.
Sofija je skinula prsten i spustila ga na sto:
— Samo sam čula dovoljno da shvatim da volim sebe više od laži.
Izašla je iz sale ne osvrćući se.
Napolju je sipila blaga kiša, kapi su padale po beloj haljini, pretvarajući je u mokar veo.
Ali Sofija je hodala sigurno — kao neko ko je posle dugo vremena prvi put osetio slobodu.
