Nije bila muška uloga mojih snova, život kao samohrani otac. Ali to je bilo jedino što je preostalo nakon što je sve ostalo u mom životu izgledalo besmisleno, i borio bih se za to ako bih morao.
Radim dva posla da bih održavao pretrpan stan koji uvek miriše na tuđu večeru. Brišem. Ribam. Otvaram prozor. Ali i dalje miriše na kari, luk i zagoreli tost.
Danju vozim kamion za smeće ili se penjem u blatnjave rupe sa svojim gradskim timom za čišćenje.
Noću se osećam kao da jedva držim sve na okupu.
Noću čistim tihe kancelarije u centru grada koje mirišu na sredstvo za čišćenje od limuna i osećam miris tuđeg uspeha dok se skrinsejveri okreću na praznim ekranima monitora.
Novac se pojavljuje, ostaje tamo jedan dan, a zatim ponovo nestaje.
Ali moja šestogodišnja ćerka, Lili, skoro da sve to čini vrednim truda.
Ona se seća svega što je moj umorni mozak zaboravio u poslednje vreme.
Ona je razlog zašto mi se alarm oglasi i zapravo ustanem.
Moja mama živi sa nama. Ograničeno joj je pokretljiva i koristi štap, ali i dalje plete Lilinu kosu i pravi kašu kao da je to švedski sto za doručak u hotelu sa pet zvezdica.
Ona je razlog zašto mi se alarm oglasi i zašto zaista ustanem.
Ona zna koja je plišana igračka izbrisana ove nedelje, koja drugarica iz razreda „pravi grimase“ i koji novi baletski pokret je preuzeo našu dnevnu sobu.
Jer balet nije samo Lilin hobi. To je njen jezik.
Gledati je kako pleše je kao udahnuti svež vazduh.
Kada je nervozna, prsti na nogama su joj okrenuti.
Kada je srećna, vrti se dok ne bude na boku i smeje se kao da je izmislila radost.
Gledati je kako pleše je kao udahnuti svež vazduh.
Videla je flajer u vešernici u proleće, zakačen pod uglom iznad zarđale mašine za kusur novca.
Male ružičaste siluete, šljokice, „Balet za početnike“ velikim, iskrivljenim slovima.
Zurila je u to tako jako da su sušači mogli da spale bilo šta, a ona ne bi primetila.
Onda me je pogledala kao da je videla zlatni grumen.
Pročitao sam cenu i stomak mi se stegao.
„Tata, molim te“, šapnula je.
Pročitao sam cenu i stomak mi se stegao.
Činilo se da su ti brojevi napisani na drugom jeziku.
Ali ona je i dalje zurila, prsti lepljivi od mašine za Skitls, oči širom otvorene.
„Tata“, rekao je ponovo, tiše, kao da se plaši da me probudi, „ovo je moj čas.“
Pre nego što sam mogao bilo šta da kažem, odgovorio sam.
„U redu“, rekao sam. „Uradićemo to.“
Preskočio sam ručak, popio zagorelu kafu iz mašine.
Nekako.
Otišao sam kući, izvadio staru kovertu iz fioke i napisao na njoj „LILI – BALET“ velikim, debelim slovima marke „Šarpi“.
Svaka smena, svaki izgužvani račun ili kusur koji je preživeo veš je ušao.
Preskočila sam ručak, popila zagorelu kafu iz naše mašine koja se umire, rekla stomaku da se ne žali.
Snovi su bili glasniji od tutnjave, većinu vremena.
Sam studio je bio kao unutrašnjost mafina.
Držala sam pogled na Lili, koja je ušla u studio kao da se tamo rodila.
Ružičasti zidovi, tetovaže sa šljokicama, inspirativni citati na vijugavom vinilu: „Pleši sa srcem“, „Skoči i mreža će se pojaviti“.
Čekaonica je bila puna mama u helankama, tata sa urednom kosom, i svi su mirisali na dobar sapun, a ne na kamione za smeće.
Sedela sam malo u uglu, pretvarajući se da sam nevidljiva.
Upravo sam došla s posla, još uvek mirišući na kore od banane i dezinfekciono sredstvo.
Niko nije ništa rekao, ali nekoliko roditelja me je pogledalo popreko kao ljude koji pokušavaju da poprave pokvareni aparat za sodu ili traže novac.
Moje oči su bile uprte u Lili, koja je ušla u studio kao da se tamo rodila.
„Tata, pogledaj mi ruke.“
Da se uklapa, mogla bih to da podnesem.
Svake večeri posle posla, mesecima, naša dnevna soba bi postajala njena lična scena.
Gurala bih trošni stočić za kafu uz zid dok je moja majka sedela na kauču, sa štapom pored sebe, pljeskajući u ritmu.
Lili je stajala u sredini, vukući se na nogama u čarapama, lice joj je bilo tako ozbiljno da me je plašilo.
„Tata, pogledaj mi ruke“, naredila je.
Noge su me bolele od napornog rada danju i noću, ali moje oči su sve vreme bile uprte u nju.
„Gledam“, rekla sam, čak i dok su se ivice sobe zamagljivale.
Zato sam gledala kao da mi je to posao.
Majka bi me udarila štapom po članku ako mi glava nije bila na mestu.
„Spavaj kad završi“, gunđala bi.
Zato sam slušao kao da mi je to posao.
Datum recitala je bio istaknut svuda.
Bio je zaokružen u kalendaru, na lepljivim papirićima na frižideru, na telefonu sa tri alarma.
Petak 18:30.
Bez prekovremenog rada, bez smena, bez puknuća cevi koje bi ometale to vreme.
Ujutru je stajala na vratima sa svojom torbom, svojim ozbiljnim malim licem.
Lili je celu nedelju nosila svoju malu torbu sa odećom kao da je puna osetljive magije.
Ujutru je stajala na vratima sa svojom torbom i svojim ozbiljnim malim licem.
Kosa joj je već bila zalizana unazad, čarape su klizale po pločicama.
„Obećavaš da ćeš biti tamo“, rekla je, kao da ispituje moju dušu tražeći pukotine.
Kleknuo sam da bismo bile u ravni i zaključio.
„Obećavam“, rekao sam. „Prvi red, najglasniji navijaju.“
Konačno, osmehnula se, tim neumoljivim osmehom među zubima.
Nesreća sa vodovodom na obližnjem gradilištu, pola bloka poplavljeno, saobraćaj je bio lud.
„Dobro“, rekao je i krenuo u školu, pola hodajući, pola se okrećući.
Plutao sam posle posla umesto da vučem.
Ali do dva sata sivi oblaci su stigli, a meteorologi su izgledali iznenađeno, ali svi su mogli da osete da dolazi.
Oko 4:30, dispečerski radio je doneo loše vesti.
Nesreća vodoinstalatera na obližnjem gradilištu, pola bloka poplavljeno, saobraćaj je bio lud.
Bili smo tamo sa kamionom i odmah je nastao haos – smeđa voda se slivala niz put, automobili su trubili, neko je snimao umesto da pomeri auto.
Izašao sam iz rupe u 5:50, mokar i tresući se.
Razmišljao sam o tome od 6:30 pa nadalje.
Svaki minut mi je bio sve stežniji i stežniji u grudima.
Pet i trideset je dolazilo i odlazilo, dok smo se borili sa crevima i psovali zarđale ventile.
Izašao sam iz rupe u 5:50, mokar i tresući se.
„Moram da idem“, viknuo sam svom nadzorniku, hvatajući torbu.
Odmahnuo je glavom kao da sam mu upravo rekao da vodu držimo zauvek i otvorimo bazen.
„Predstava mog deteta“, rekla sam, grlo mi se steglo.
Trčala sam kao da se vrata tek zatvaraju.
Nisam imala vremena za presvlačenje, nisam imala vremena za tuširanje, samo su mokre čizme lupale po betonu, a srce mi je pokušavalo da izađe.
Trčala sam.
Stigla sam u metro baš kada su se vrata zatvarala.
Ljudi su se odvajali od mene, mrštili noseve.
Sve unutra je bilo meko i sjajno.
Nisam mogla da ih krivim, mirisalo je kao poplavljeni podrum.
Celim putem sam proveravala vreme na telefonu, cenkajući se na svakoj stanici.
Kada sam konačno stigla do škole, trčala sam niz hodnik, pluća su mi gorela kao da sam trčala maraton u močvari.
Vrata auditorijuma su nas okrenula mirisnom vazduhu.
Sve unutra je bilo meko i sjajno.
Mame sa savršenim loknama, tate u čistim košuljama, mala deca u čistoj odeći.
Sedela sam u poslednjem redu, još uvek dišući kao da sam trčala maraton u močvari.
Na trenutak, nije mogla da me pronađe.
Sićušne plesačice su se poređale duž bine, ružičaste baletske suknjice poput cveća.
Lili je zakoračila u svetlo, snažno trepćući.
Pretraživala je redove smeća kao lampu za hitne slučajeve.
Na trenutak, nije mogla da me pronađe.
Srce mi je lupalo u grlu dok me je gledala.
Podigao sam joj ruku, prsti su joj bili prljavi.
Kada su se poklonile, već sam poluplakao.
Čitvo telo joj se opustilo, kao da je konačno mogla da diše.
Plesala je kao da je bina njena.
Da li je bilo savršeno?
Ne.
Poteturala se, okrenula se jednom na pogrešnu stranu, pogledala na trenutak devojku pored sebe.
Ali njen osmeh je rastao sa svakim okretanjem, i kunem se da sam osetio kako i moje srce pokušava da zapleše.
Kada su se poklonile, već sam poluplakao.
„Mislio sam da si se možda zaglavila u smeću.“
Pravio sam se da je prašina, naravno.
Posle sam čekala u hodniku sa ostalim roditeljima.
Šljokice svuda, sitne cipelice su šljoktale po pločicama.
Kada me je Lili ugledala, dotrčala je, njena baletska suknjica je poskakivala, a punđa joj je bila malo nakrivljena.
„Ideš!“, viknula je, kao da je to pravo pitanje.
Zadala mi je snažan udarac u grudi, skoro izbacivši sav vazduh iz mene.
„Rekla sam da ću ići“, rekla sam, glas mi je drhtao.
„Ništa te ne može sprečiti u tvojoj predstavi.“
„Gledala sam i gledala“, šapnula je u moju majicu.
„Mislila sam da si možda zaglavljena u smeću.“
Nasmejala sam se, što je više ličilo na gušenje.
„Vojska bi morala prvo da dođe“, rekla sam joj. „Ništa te ne može sprečiti u tvojoj predstavi.“
Povukla se, posmatrala moje lice, a onda je konačno sebi dozvolila da se opusti.
Išli smo kući najjeftinijim putem, metroom.
U vozu je neprekidno pričao dve stanice, a zatim je zaspao na mojim grudima, u odelu.
Tada sam primetio čoveka koji je bio nekoliko mesta dalje i pogledao.
Program recitovanja je bio u njegovoj ruci, sićušne cipelice su visile sa mog kolena.
Tamni prozor je odražavao istrošenog čoveka, koji je držao najsigurniju stvar na svetu.
Nisam mogla da prestanem da zurim.
Tada sam primetila čoveka kako sedi nekoliko mesta dalje i posmatra.
Verovatno je imao četrdesetak godina, u lepom kaputu, sa tihim satom koji je očigledno dopadao rukama pravog berberina.
Nije izgledao otmeno, samo… završeno.
Bio je dobro, na način koji nikada nisam osetila.
„Jesi li upravo slikao moje dete?“
Nastavio je da nas gleda, a zatim se okrenuo, kao da se svađa sam sa sobom.
Onda je uzeo telefon i uputio nas.
Bes me je probudio brže od kofeina.
„Hej“, rekla sam, pokušavajući da ostanem tiha, ali oštra.
„Jesi li upravo slikao moje dete?“
Čovek se ukočio, podižući se iznad prsta.
Oči su mu se raširile.
Počeo je brzo da kuca, kao da mu ruke gore.
„Izvini“, zamucao je. „Nisam trebalo.“
Nije bilo odbrane, nikakvog stava, samo krivica koja je bila toliko očigledna da sam je mogla videti čak i u polusnu.
„Obriši je“, rekla sam. „Sada.“
Počeo je brzo da kuca, kao da mu ruke gore.
Otvorio je Fotografije, pokazao mi sliku, a zatim je obrisao.
Otvorio je Smeće, ponovo je obrisao.
Okrenuo je ekran da bih mogla da vidim praznu galeriju.
Samo sam čvršće grlila Lili dok nismo stigli do stanice.
„Tu je“, rekao je tiho. „Nestala je.“
Zurila sam još nekoliko sekundi, čvrsto držeći Lili, puls mi je i dalje ubrzano kucao.
„Dobio si je“, rekao je. „Važno je.“
Nisam odgovorila.
Samo sam čvršće grlila Lili dok nismo stigli do stanice.
Kada smo izašli, gledala sam kako se vrata zatvaraju za njom i rekla sam sebi da je to to.
Ali neko je zakucao na vratima i prilično snažno potresao moje krhko telo.
