Četrdeset godina sam krpila druge ljude u lokalnom zdravstvenom centru — ali niko nije imao vremena da se brine o meni. Smešna stvar u vezi sa starenjem u Ohaju je: u nekom trenutku prestaješ da postojiš osim ako nekome ne zatreba tvoja čekovna knjižica ili tvoja tepsija.
Tog jutra, stajala sam pored kuhinjskog prozora i gledala kako se sneg topi iz kućice za ptice. Kuća je mirisala na prženu piletinu i limunov kolač.
Prestaješ da postojiš osim ako nekome ne zatreba tvoja čekovna knjižica ili tvoja tepsija.
Ispeglala sam stolnjak sa malim tulipanima, istim onim koji smo koristili kada su deca bila mala i kada su rođendani značili smeh umesto neugodne tišine. Telefon je ostao nem.
U šest sati, reflektori su se slivale kroz prozor. Konačno. Odvezala sam kecelju i zagladila kosu.
„U redu, Alis, osmehni se“, šapnula sam sebi.
Vrata su škripala dok su se otvarala.
Telefon je ostao nem.
„Hej, mama“, rekao je moj sin Tod dok je ulazio sa suprugom Šeril.
„Hej, mama“, rekao je moj sin Tod dok je ulazio sa svojom ženom Šeril. Ona čak nije ni skinula kaput. „Još uvek držiš ovoliko toplo ovde? Osećam se kao u sauni.“
„Zima je, Tode. Odmrzavaš se.“ Pokušao sam da se nasmejem. „Uđi, večera je spremna.“
Onjušio je vazduh. „Miriše… staromodno. Na prženo?“
„To je pržena piletina.“
Šeril je sela za sto i izvadila telefon. „Rekla sam ti, Tode, mogli smo samo da uzmemo hranu za poneti. Ovo je… slatko.“
„Uđi, večera je spremna.“
Progutao sam knedlu u grlu. „Mislio sam da možemo da jedemo zajedno kao nekada.“
„Naravno, naravno“, rekao je Tod, otvarajući pivo iz frižidera bez pitanja. „Gde je Džun?“
POSLALA MI JE PORUKU DA ĆE DOĆI KASNIJE.
„Poslala je poruku da će zakasniti. Nešto u vezi sa frizerskim terminom.“
Pola sata kasnije, moja ćerka je konačno uletela, štiklama su joj kucale po linoleumu.
„Mama, vidiš… pa. Nisam imala pojma da ćemo imati pravu večeru. Mislila sam da je to samo kolač.“
„Mislila sam da možemo da jedemo zajedno kao nekada.“
Osmehnula sam se. „Ispekla sam tvoj omiljeni kolač.“
Ogledala se. „Oh. Još uvek imaš iste tapete. Stvarno bi trebalo da preurediš pre nego što… znaš.“ Pre nego što šta? Umrem? Preselim se u starački dom?
Pravila sam se da ne čujem. Sele smo. Jedini zvuk je bio struganje viljuški o tanjire.
„Dakle“, rekla je Džun, žvaćući i ne gledajući me, „šta zapravo radiš sa kućom, mama? Mislim, velika je za samo jednu osobu.“
ŠTA ZAPRAVNO RADITE SA KUĆOM, MAMA?
„Šta zapravo radiš sa kućom, mama? Mislim, velika je samo za jednu osobu.“
Šeril se tiho nasmejala. „Ne žuri sa stvarima, Džun.“
Tod je podigao obrve. „Samo praktičan razgovor, dušo. Kuće se ne brinu same o sebi.“
Ruke su mi drhtale dok sam sipala sos. „Možeš o tome kasnije da pričaš. Večeras je za porodicu.“
„Pa, nikad ne znaš kada je vreme za planiranje unapred, zar ne?“
Džun je listala telefon. „O, bože, jesi li video onaj video koji sam ti poslala, Tode? Onu ženu koja je zamrznula svoje mačke?“
„Možeš o tome kasnije da pričaš. Večeras je za porodicu.“
Smejali su se. Sedela sam tamo i zurila u sveće dok su polako gorele dok ništa nije ostalo. Posle deserta, Tod je ustao i protegao se.
TREBALO BISMO DA ODEMO. SUTRAŠNJA SMENA.
„Trebalo bi da odemo. Sutrašnja smena.“
„To je to?“ Tiho sam upitala. „Nema kafe? Nema kolača?“
Šeril je pogledala na sat. „Posle je devet. Svakako bi trebalo da ideš u krevet, Alis. U tvojim godinama—“
„Posle je devet. Svakako bi trebalo da ideš u krevet, Alis. U tvojim godinama—“
Moja stolica je zaškripala po podu dok sam ustajala. „U mojim godinama, još uvek se sećam rođendana koji su nešto značili.“
Pogledale su se, zbunjene, možda malo postiđene, ali nisu ništa rekle. Kada su se vrata zatvorila za njima, sama sam ugasila svećice. Dim se uvijao naviše poput duha nečeg toplog što je odavno nestalo.
Onda sam se nasmejala. Oštar, umoran zvuk.
„U mojim godinama, još uvek se sećam rođendana koji su nešto značili.“
AKO STE MISLILI DA STARICI U MALOJ KUĆI U OHAJU NIŠTA NIJE OSTALO, VRLO BRZO BISTE SAZNALI KOLIKO STE POGREŠILI.
Ako ste mislili da starici u maloj kući u Ohaju ništa nije ostalo, vrlo brzo biste saznali koliko ste pogrešili.
Vest o testamentu
Sledećeg jutra sam doneo odluku. Napolju, vazduh je mirisao na vlažan bor i izduvne gasove iz komšijinog starog pikapa. Zime u Ohaju vas smrznu do kostiju — i istovremeno izoštre vaš um.
Sela sam za kuhinjski sto i osmehnula se starom rotacionom telefonu kao da je moj saučesnik.
„Pa, Alis“, rekla sam sebi, „vreme je da vidimo ko se još seća tvog broja.“
Prvo sam pozvala Toda.
„Mama? Je li sve u redu?“, upitao je, tonom poluzabrinutim, poluiznerviranim.
„Sve je u redu, sine. Slušaj, bio sam juče u banci. Advokat kaže da postoji… razvoj događaja sa mojim finansijama.“
Nastala je pauza.
Mogla sam praktično da čujem klik u njegovoj glavi.
„Razvoj događaja?“
„Da. Izgleda da postoji stari račun od osiguranja tvog oca. Raste godinama. Pravo iznenađenje.“
„Vau, mama, to je… uh… odlično!“ Odjednom je zvučao veselo. „Trebalo bi da dođem, znaš, i pomognem ti da sve ovo središ.“
„Izgleda da postoji stari račun od osiguranja tvog oca. Raste tokom godina.“
Osmehnula sam se u kafu. „Lepo od tebe, Tode. Ažuriraću testament sledećeg meseca. Dobro ću zapisati ko pomaže.“
Sledeći poziv je bio upućen Džun.
„Zdravo, mama. Danas zvučiš neverovatno dobro“, rekla je.
MOŽDA I JESAM.
„Možda i jesam. Smešno, dušo – moj advokat kaže da imam više novca nego što sam mislila.“
Tišina. Zatim: „O koliko ovde pričamo?“
„O koliko ovde pričamo?“
„Oh, ne znam. Dovoljno da ljudi odjednom postanu ljubazniji, pretpostavljam.“
Nasmejala se, ali to je bio taj nervozni smeh. „Mama, ne šali se. Trebalo bi da imaš nekoga odgovornog da ti pomogne. Možda mene.“
„Odgovoran. To je lepa reč, Džun. Da vidimo ko je zaslužuje.“
Do vikenda, čudo je počelo. Tod je donosio namirnice – one skupe. Džun je stigla sa cvećem i čak je obrisala cipele pre nego što je ušla.
„Pa, pogledaj to“, zadirkivala sam je, mešajući čorbu. „Moja otmena ćerka, posećuje me dva puta u jednoj nedelji.“
SAMO SI MI NEDOSTAJALA, MAMA.
„Samo si mi nedostajala, mama. Mislila sam da bi ti dobro došlo društvo.“
„Mogu“, rekla sam, gledajući kako joj manikir blista dok je postavljala sto. „Prošle nedelje si jedva čekala da odeš.“
Otkrijte više
Stomatološka ordinacija se samo osmehuje
Mobilni telefoni
Mobilni telefon
„Ne preteruj“, odgovorila je smejući se. „Samo sam bila zauzeta.“
„Zauzeta“, promrmljala sam. „Naravno. Takav je život kada zaboraviš šta je važno.“
Ukočila se. „Znaš, jako sam ponosna na tebe što tako dobro upravljaš svojim finansijama. Ne mogu svi tvojih godina to da prate.“
„Mmm“, rekla sam, sipajući supu u činije. „Kad bi samo ljubav plaćala kamatu kao novac, zar ne?“
„Kad bi samo ljubav plaćala kamatu kao novac, a?“
U nedelju je Tod ponovo pozvao.
„Hej, mama, želiš li na branč?“
„Hej, mama, želiš li na branč? Ja plaćam.“
„Ja plaćam.“ Te reči su me skoro naterale da prospem čaj.
U restoranu se široko osmehnuo. „Dakle, ta stvar sa Novim zavetom. Da li imate nekoga ko se time bavi?“
„Dakle, ta stvar sa Novim zavetom. Da li imate nekoga ko se time bavi?“
„Jesam. Veoma pametna mlada advokatica. Rekla je da bi trebalo da biram svoje korisnike na osnovu… obrazaca ponašanja.“
„Obrasci ponašanja?“
„Da. Ljudi koji pokazuju ljubaznost, doslednost i lepe manire.“
Tod se nervozno nasmejao. „Pa, to sam ja, zar ne? Znaš da uvek pazim na tebe.“
„NARAVNO, TOD.“ Naslonio sam se i osmehnuo.
„Naravno, Tode.“ Naslonio sam se i osmehnuo. „Upravo si to rekao kada si me pitao za deset hiljada dolara za tvoj čamac.“
Skoro se zadavio testisima. „To je bilo drugačije.“
„Je li?“
Tod je otvorio usta, pa ih ponovo zatvorio. Samo sam promešao kafu.
„Znaš, Tode, u poslednje vreme zapisujem stvari. Zapažanja. To mi pomaže da pratim ko je ko.“
„U poslednje vreme zapisujem stvari. Zapažanja. To mi pomaže da pratim ko je ko.“
Te večeri sam ponovo sedeo pored prozora sa svojom malom sveskom – Mesec posmatranja.
Pored svakog imena nacrtao sam mali simbol: srce, znak pitanja ili X. Tod je dobio po jedan od svakog. Džun je dobila tri znaka pitanja.
Kada sam spustio olovku, soba je delovala živo – mirno, ali zadovoljno. Mislili su da me varaju, ali ovog puta ću to sprovesti do kraja.
Mislili su da me varaju, ali ovog puta ću to sprovesti do kraja.
Jer ništa ne budi porodicu brže od obećanja novca.
Čitanje testamenta
Znala sam da će ovo veče biti ili moj poslednji čin — ili početak nečeg ukusno zlobnog. Postavila sam sto sa raznolikim šoljama, upalila dve sveće i stavila na njega kupljene kolače.
Večeri u Ohaju imaju taj tihi žubor, kao da će se nešto dogoditi.
I bila sam spremna. Tod je stigao prvi, u elegantnom novom kaputu i sa osmehom prevelikim da bi bio iskren. Zatim je došla Džun, sva u mirisu i lažnoj toplini.
Znala sam da će ovo veče biti ili moj poslednji čin – ili početak nečeg ukusno zlobnog.
A poslednji je došao prosjak, Hari. Njegov kaput je bio pocepan, brada divlja, ruke grube od hladnoće.
Džun je naborala nos. „Mama… ko je to?“
„Moj gost. Nosio mi je namirnice pre neki dan kada nikoga drugog nije bilo briga.“
Tod se namrštio. „Šalite se. On je – šta, beskućnik?“
„Šalite se. On je – šta, beskućnik?“
„Možda“, rekla sam, sipajući čaj u svoju okrnjenu šolju. „Ali je bio ljubazniji prema meni tog dana nego što je bilo ko od vas bio godinama.“
Tišina je bila toliko teška da ste je mogli sažvakati.
Džun je prekrstila ruke. „U redu, mama. Dosta ove drame. Rekla si da je u pitanju tvoja volja.“
„Da.“ Spustila sam čajnik i pogledala ih oboje u oči. „Odlučila sam da to promenim. Sve što imam – kuća, ušteđevina, ono što je ostalo od moje penzije – ide Hariju.“
„Sve što imam – kuća, ušteđevina, ono što je ostalo od moje penzije – ide Hariju.“
Tod je skoro poplaveo. „Izgubio si razum! Brinemo o tebi nedeljama! Popravio sam ti slavinu, donosio sam ti hranu!“
„Dve nedelje“, rekla sam mirno. „Dve nedelje od mojih sedamdeset osam godina. To odgovara na tvoje sopstveno pitanje.“
Džunin glas je postao piskav. „Mama, ovo je okrutno. Uvek smo bili tu za tebe.“
Nagnula sam glavu. „Kada? Kada ti je bio potreban kredit? Kada si se pojavila praznih ruku za Dan zahvalnosti, a otišla sa ostacima hrane i gotovinom? Ili možda kada nisi mogla ni da spustiš telefon na mojoj rođendanskoj večeri?“
Tod je uzdahnuo i protrljao slepoočnice. „Mama, život je težak. Imamo poslove, decu—“
„A ja ne? Kada sam radila duple smene i slala ti novac za fakultet? Kada sam ti pomogla da platiš svoj prvi auto? Dala sam ti sve. A kada više nisam bila korisna, prestala si da dolaziš.“
Džun je udarila rukom o sto. „To nije fer!“
„To nije fer!“
Hari se mirno nagnuo napred. „Možda samo želi da bude viđena, a ne da bude upravljana.“
„Ne mešaj se“, odbrusi Džun.
Hari je sreo njen pogled sa mirnim osmehom. „Možda bi trebalo da slušaš.“
Duboko sam udahnula. „Znaš šta je zaista smešno? Kažem da imam novca — i odjednom mi je kuća ponovo puna. Baš kao i pre. Dve cele nedelje ljubaznosti. Kakvo čudo! Kakva pogodba.“
Tod je zurio u pod. Džunine oči su se zasijale.
„Mama… bolje si nas odgajila od ovoga.“
„Onda je vreme da se toga setiš. Još ne umirem. Još uvek imaš vremena da popraviš šta je polomljeno. Ali za večeras… molim te, idi.“
Otišli su u tišini, vrata su se zatvorila uz klik.
„Još ne umirem. Još uvek imaš vremena da popraviš šta je polomljeno.“
Hari je sačekao trenutak, zatim uzdahnuo i povukao svoj šal.
„Sada, dušo, mogu li konačno da skinem ovo? Ovaj kostim me svrbi kao lud.“
Nasmejala sam se – pravim, dubokim smehom, onakvim kakav nisam osetila mesecima. „Samo napred, Hari. Zaslužuješ. I hvala što si se uključio.“
Skinuo je šal i nasmešio se. „To je bila predstava, zar ne? Osećalo se kao u dobra stara vremena u pozorištu.“
„To je bila predstava, zar ne? Osećalo se kao u dobra stara vremena u pozorištu.“
„Najbolja predstava koju sam videla godinama“, rekla sam, sipajući mu svež čaj. „I misliš li da se menjaju?“
Hari je otpio gutljaj i slegnuo ramenima. „Teško je reći. Ali to je bio prokleto glasan poziv na buđenje.“
Zatim se zavalio, osmeh mu je bio iskrivljen. „Reci mi, Alis… ima li istine u celoj toj priči sa tajnim bogatstvom?“
Namignula sam. „Naravno da ne. Gde bih ja nabavio toliki novac? Ali moja deca ne moraju da znaju.“
Recite nam šta mislite o ovoj priči i podelite je sa prijateljima. Možda će nekoga inspirisati i ulepšati mu dan.
