Put se protezao izvan grada — tih, gotovo prazan, sa retkim automobilima i laganom maglom nad poljima. Patrolni policajac Majkl bio je u uobičajenoj jutarnjoj patroli. Sve je izgledalo kao i obično, dok nije primetio nešto pored puta — tamnu mrlju na ivici asfalta. Usporivši, zaustavio je vozilo, izašao i prišao bliže.
Na zemlji je ležala ženska rukavica — kožna, bordo boje, uredna, ali malo iznošena. Naizgled ništa neobično. Verovatno ju je neko slučajno ispustio. Ipak, Majkl se zadržao duže nego što je trebalo. Uzeo ju je u ruke, pažljivo je pogledao — i tada primetio malu srebrnu dugmad u obliku zvezde na zglobu.
Znao je taj detalj.
Te rukavice pripadale su Emi, ženi koju je poznavao godinama. Nekada je i ona radila u policiji, ali je napustila službu posle lične tragedije — nestanka svoje sestre. Od tada je živela povučeno, mirno, u obližnjem gradiću. Majkl se setio kako je jednom rekla uz osmeh:
„Nosim zvezde da ne zaboravim da gledam u nebo.“
I upravo takva dugmad — zvezda s malom ogrebotinom — nalazila se i na ovoj rukavici.
Pogledao je oko sebe: put, polje, tragovi guma, otisak potpetice u blatu, zatim još jedan, kao da se neko spotakao. Sve je izgledalo kao da je osoba hodala pored puta… i onda nestala.
Majkl je pozvao pojačanje. Satima su pretraživali ceo deo puta. Tek predveče pronašli su tragove automobila koji je sleteo prema šumarku.
Kad je prišao bliže, u travi je ugledao još jedan predmet — drugu rukavicu. Podigao ju je i unutra video mali, pažljivo presavijen papirić.
Na njemu je pisalo:
„Ako si ovo pronašao — znači da nisam nestala uzalud.“
Majkl je stajao nepomično, grlo mu se stezalo. Nije znao šta se tačno dogodilo, ali bio je siguran u jedno — ovo nije bila slučajnost. Ovo je bio znak.
