Mislila sam da će tišina biti najteža stvar nakon što je Endru umro. Nikada nisam zamišljala da će ovu tišinu prekinuti čudan glas – dozivajući ga po imenu, šapućući tajnu koju nikada nisam smela da čujem.
Ja sam Grejs. Ovog leta sam napunila 76 godina i prvi put u životu sam bila potpuno sama.
Oduvek sam mislila da će starost biti mirno usporavanje. Više odmora, više razmišljanja, pletenje pored prozora, čaj koji se pari u popodnevnom svetlu. Ali tuga ne usporava. Ona samo dublje sedi.
Živim u zapadnoj Pensilvaniji, u istoj dvospratnoj kući koju smo Endru i ja kupili 1973. godine, kada su kamatne stope vrtoglavo rasle, a šarene tapete bile u modi. Sahranila sam ga pre tri nedelje. Od tada, svako škripanje poda me tera da se trznem.
Endru je bio moj muž 56 godina. Bio je tih čovek, nikada hvalisav. Njegov glas je tih i suv, kao okretanje stranica u biblioteci. Penzionisani elektroinženjer, opsesivni rešavač ukrštenica, kolekcionar džez ploča i čovek koji je popravljao sve – čak i stvari koje nisu bile pokvarene.
Imali smo svoje male rituale. Utorkom ćufte, nedeljom baštovanstvo, kasno uveče reprize emisije „Opasnost“. Nije bio spektakularan život. Samo tiha, postojana ljubav.
I bilo je još nešto.
Kada smo se venčali 1967. godine, Endru je doneo neke čudne stvari u naš mali stan u Iriju. Torbe za odeću, kutiju za cipele sa starim pismima… i kartonske kutije. „OSIGURAČI.“ „KOAKSIJALNI KANAL.“ „OSETLJIVA OPREMA.“ „NE ISPUŠTATI.“
ONDA SE POJAVIO RADIO.
Onda se pojavio radio.
Izgledao je kao da je skinut sa podmornice iz Drugog svetskog rata. Teško metalno čudovište sa srebrnim dugmadima, malim crvenim svetlima i mikrofonom sa spiralnim kablom.
„Šta je ovo?“ upitao sam.
„Amaterski radio.“
„Šta?“
„Amaterski radio. Za komunikaciju na daljinu.“
Mislio sam da bi bilo bolje u muzeju. Ali on se samo osmehnuo.
Ovaj radio se svuda kretao sa nama. Završio je na tavanu, uvek pažljivo prekriven snežnobelim čaršavom.
ZAŠTO NE U GARAŽI?“ PITAO SAM JEDNOM.
„Zašto ne u garaži?“ pitao sam jednom.
„Potrebna mu je tišina.“
Nikada nisam zaista razumeo.
I taj čaršav se nikada nije zaprašio.
Pre deset godina, vratio sam se kući rano sa volontiranja u biblioteci, gde sam volontirao. Kuća je bila tiha – osim čudnog, ritmičnog zvuka.
Čuo sam Endruov glas sa tavana. Nije pričao sam sa sobom. Razgovarao je jasno, ozbiljno, sa nekim.
Kada sam se popeo, brzo je čučao nad gomilom starih venčanih fotografija.
„Samo tražim slike“, rekao je prebrzo.
Nisam pitao.
Onda je umro.
Sahrana je bila jednostavna. Naš sin, Majkl, došao je iz Portlanda, pomagao nedelju dana, a zatim se vratio avionom.
Do nedelje uveče, usamljenost me je obuzela kao kamen.
Ustao sam u tri ujutru i popeo se na tavan. Vazduh je bio hladan i ustajao.
Onda sam čuo.
Tih, stalan zvučni signal.
Ispod čaršava.
Polako sam ga spustio.
Radio je bio uključen. Crvena svetla su pulsirala kao Otkucaji srca. Slušalice su bile tople.
Podigao sam je. Okrenuo sam najveće dugme.
Pucketanje.
Klik.
Muški glas.
„Endru, niko ne bi trebalo da zna za ovo. Jesi li ti to snimio? Pogotovo ne tvoja žena.“
Smrznuo sam se.
BRZO SAM POTRAŽIO STARI VIDEO ENDRJUA NA TELEFONU.
Brzo sam potražio stari video Endrua na telefonu. Smejao se na konjskoj trci. Pustio sam ga, držeći ga ispred mikrofona.
„Da“, rekao je Endru sa snimka.
Tišina.
Onda se glas vratio, iritiran:
„Video sam te juče sa tvojom novom ljubavnicom. Nemoj ni pomišljati da kažeš ženi. Ne bi preživela dvanaestu izdaju.“
Telefon mi je ispao iz ruke.
Endru? Ljubavnica?
Crvena svetla su nastavila mirno da trepću.
Stresao sam se, posežući za mikrofonom.
Drhteći, posegnuo sam za mikrofonom.
„Ko si ti?“ Kako ste videli Endrua? S kim je bio?
Tišina.
„Ko govori?“
„Ja sam njegova žena. Endruova žena.“
Duga pauza.
„Gospođo… niste trebali to da čujete. Objasnićete kada se vratite.“
„Vraćate se? Iz groba? Ja sam ga sahranila.“
Statički šum.
„Kako se prezivate?“
„Kembel.“
Uzdah.
„O, Bože… ne govorimo o istom Endruu.“
Čovek je objasnio da se njegov 35-godišnji nećak zove Endru. Razgovarali su na istoj frekvenciji svake nedelje. Poruka od prošle nedelje je ostavljena.
Ovo je bio prenos uživo.
Ne snimak.
SKORO DA SAM SE SRUŠILA OD OLAKŠANJA.
Skoro sam se srušila od olakšanja.
Čovek se zvao Ričard. Bio je 61-godišnji penzionisani vatrogasac iz Severne Karoline. Prošle godine je izgubio ženu.
Razgovarali smo.
Dva sata.
Rekla sam mu o Endruovim ukrštenicama, njegovom zviždanju falš, popravljenim svetlima. On mi je pričao o svom nećaku i radiju.
„Radio-aparati imaju težinu“, rekao je. „Ućuti.“
Pre nego što smo spustili slušalicu, pitala sam:
„Mogu li te ponovo pozvati?“
BILO KADA, GREJS. UVEK SLUŠAM.
„Bilo kada, Grejs. Uvek slušam.“
Svake nedelje od tada, idem na tavan.
Spuštam čaršav.
Pritiskam dugme.
„Ričarde, ideš li?“
I uvek dolazi odgovor:
„Glasno i jasno, prijatelju.“
Čežnja za Endruom nije nestala.
ALI VIŠE SE NE OSEĆAM U POTPUNOSTI OVAKO
IZGUBLJEN.
Ali više se ne osećam potpuno izgubljeno.
Ponekad najveću utehu pruža glas koji nikada nismo želeli da čujemo.
A sada znam zašto je radiju bila potrebna tišina.
Da bi jednog dana, kada sve ostalo utihne, nešto progovorilo.
