U malom gradu svi su znali Mihaila. Njegova pojava bila je upadljiva izdaleka — visok, krupan, težak preko dvesta kilograma. Na ulici su ga pratili pogledi, u prodavnici šaputanja, u autobusu jedva da je bilo mesta za njega. Za mnoge je bio samo predmet podsmeha.
Ali malo ko je znao kako se on sam oseća iznutra. Mihail se od detinjstva stideo svog tela. U školi je mrzeo časove fizičkog, gde je svaki njegov skok pratio smeh vršnjaka. Najviše se plašio vode. Pokušaji da nauči da pliva završavali su se panikom — njegovo teško telo tonulo je gotovo odmah.
Od tada je izbegavao reke i jezera, sedeo na obali dok su se drugi kupali i smejali. Pretvarao se da mu nije stalo, ali duboko u sebi nosio je strah — i uverenje da „nije stvoren za vodu“.
Sve se promenilo jednog vrelog julskog dana.
Posle noćne kiše reka je nadošla i postala brza. Ljudi su ipak došli da se rashlade. Deca su se smejala, skakala s obale, prskala se. Roditelji su sedeli na travi i razgovarali. Mihail je bio među njima — često je dolazio da sedi na klupi kraj reke, da bar na trenutak oseti deo tog života.
I odjednom se začuo vrisak.
Jedan dečak je skliznuo s obale pravo u reku. Brza voda ga je povukla i počela da ga okreće. Dečak je vikao, gušio se, pružao ruke iznad površine.
Na obali je nastala panika. Žene su potrčale ka vodi, muškarci tražili granu ili konopac. Sekunde su prolazile, a dečaka je nosila struja.
Tada je ustao Mihail.
Onaj isti Mihail kojeg su godinama ismevali, na kojeg su gledali s visine. Ustao je i odlučno krenuo ka obali. Ljudi su zanemeli. „Kuda on ide?! Utopiće se!“ — viknuo je neko. Ali Mihail je već trčao.
Skočio je u reku.
Hladna voda ga je obuzela, dah mu se presekao. Panika ga je preplavila, telo mu je odmah počelo da tone. Nije znao da pliva, njegovi pokreti bili su nespretni, grčeviti. Voda mu je udarala u lice, gušio se, ali u glavi mu je odzvanjala samo jedna misao: „Moram da stignem do njega.“
Na obali su ljudi vrištali, neko je plakao. Ali Mihail je čuo samo šum vode i udarce sopstvenog srca.
I odjednom — pod prstima je osetio nešto malo i klizavo. Dečakovu ruku.
Mihail ju je zgrabio svom snagom. Struja ih je vukla, pokušavala da ih razdvoji. On je urlao od napora, probijao se kroz talase, gurao dete ispred sebe. Njegovo teško telo, koje mu je oduvek smetalo, sada je postalo njegova prednost — činilo ga je stabilnijim, držalo ga bliže površini.
Na obali su već ispružili dugačku granu. Ljudi su najpre izvukli dečaka, zatim i Mihaila. Obojica su ležala na pesku, kašljala, hvatala vazduh.
Na trenutak — tišina.
A onda — aplauz. Svi su gledali u Mihaila drugim očima. On, koji je uvek bio meta podsmeha, učinio je ono na šta se niko drugi nije usudio.
Kasnije su lekari rekli: upravo je njegova telesna masa pomogla da izdrži i ne dopusti da ih voda povuče. Ono što mu je celog života izgledalo kao prokletstvo, postalo je njegova snaga.
Od tog dana Mihail se promenio. Počeo je da vežba, izgubio deo kilograma, ali najvažnije — prestao je da se krije od ljudi. Sad su ga poštovali. A u njegovim očima pojavio se sjaj koji nikada ranije nije imao.
I svaki put kad bi se u gradu prisetili tog dana, govorili su jedno:
„Plašio se vode. Ali u presudnom trenutku, baš on je skočio i spasao tuđe dete.“
