Veče je bilo toplo, s mirisom kafe i limuna.
Restoran je svetleo blagim svetlom, kroz velika stakla videli su se ljudi koji se smeju, nazdravljaju, slikaju hranu.
On je stajao na ulazu, nameštajući sako.
Hteo je samo da večera. Sam. Bez povoda, bez društva, bez očekivanja.
Prišao je pultu i ljubazno se nasmejao.
— Sto za jednu osobu, molim.
Administrator je podigao pogled.
Pogled kratak, hladan. Sekunda procene — od cipela do okovratnika.
— Žao mi je, večeras smo puni, — rekao je tonom čoveka koji već zna da prigovor neće biti.
On je pogledao u salu.
Nekoliko praznih stolova.
— Mogu da sačekam, — mirno je rekao.
— Nažalost, čekanje neće pomoći, — odgovorio je administrator s osmehom koji je bio više led nego ljubaznost. — Večeras je privatna rezervacija.
— Razumem, — tiho je rekao.
Otišao je do prozora i seo.
Konobarica je prošla pored njega i skrenula pogled.
Par za susednim stolom se nasmejao.
On se pravio da ne vidi.
Minute su prolazile sporo.
Gledao je kroz staklo, gde se u odsjaju sala kupala u svetlu i smehu,
a on je izgledao kao kadar iz filma koji je neko greškom ubacio u pogrešnu scenu.
Smeh kod pulta naterao ga je da podigne pogled.
Administrator je pričao nešto dvema konobarkama — one su se smejale, jedna se čak pokrila rukom da to sakrije.
Shvatio je.
Shvatio sve.
U grudima praznina.
Tišina teža od bilo kakvog zvuka — ona u kojoj previše jasno čuješ sebe.
Izvadio je telefon. Polako.
Pogledao ekran.
U odrazu njegovo lice — umorno, ali mirno.
Mirnošću koje oni nikada neće razumeti.
Nazvao je broj.
— Zdravo. Ja sam.
Pauza.
— Da, sve je u redu. Samo… mala neprijatna situacija ovde.
Kratak zastoj.
— Da, u tom restoranu.
Govorio je tiho, bez ljutnje.
Ali vazduh se promenio.
Administrator je ućutao. Okrenuo se.
Konobarice su spustile pogled.
U sali je nastala tišina — gusta, napeta.
I tad su se začuli koraci iza staklenih vrata.
Teški, sigurni.
Zatim škripa vrata.
Ušao je muškarac u tamnom odelu.
Mirnog, ali čvrstog pogleda.
Prošao kroz salu i zastao kraj stola kod prozora.
— Dobro veče, — rekao je.
— Dobro veče, — odgovorio on.
Administrator je problijedio.
— Gospodine direktore… — prošaptao je.
— Da li ovako dočekujete goste? — pitao je direktor tiho, ali oštro.
Reči su mu zapele u grlu.
Smeh je nestao. Muzika je utihnula.
Muškarac je ustao.
— Nema potrebe, — rekao je mirno. — Samo sam želeo da večeram.
Obukao sako, blago se nasmejao.
— Ali, čini se da mi je prošla volja.
Izašao je.
Napolju tišina, vazduh mirisan na kišu.
Koraci su mu odjekivali na pločniku.
Iza njega — vrata restorana, koja su se naglo otvorila.
Administrator je dotrčao, ali on je samo podigao ruku.
Ne iz besa — već kao čovek koji više ništa ne mora da dokazuje.
Sutradan restoran je bio zatvoren — „zbog obuke osoblja“.
A fotografija čoveka koji odlazi niz ulicu u večernjem svetlu
proširila se mrežama s natpisom:
„Pristojnost nije slabost.“
