More je mirisalo na so i gvožđe. Vazduh je bio hladan, gust, a dah mu se pretvarao u paru.
Oven je stajao do članaka u vodi i gledao napred — ka bove, ka buci, ka onima koji su se već zagrevali.
Pored njega stajali su sportisti u istim odelima — on je među njima izgledao drugačije: stariji, teži, s protezom koja je sijala na suncu.
— Spremni? — viknuo je volonter.
— Nisam, — nasmejao se. — Ali krećem.
Startni pucanj. Svi su skočili — pljusak, hladnoća, zvuk daha.
On je ušao poslednji. Probao da se navikne na težinu.
Protez mu je smetao, voda je ulazila ispod, ali je plivao. Nije bilo lepo, nije bilo brzo — ali je bilo uporno.
Svaki zamah bio je obećanje. Da ne stane.
Mislio je koliko je godina bežao od mora. Posle nesreće, nije mogao ni da ga pogleda — previše uspomena.
Sve, osim tvrdoglavosti, bilo je izgubljeno.
Na sredini ga je struja povukla nazad. Vetar je ojačao, talasi porasli, mišići goreli.
Pomislio je: Mogao sam da ne dođem. Nikome to ne treba.
I onda je čuo glas — ženski, sa obale:
— Hajde, tata! Još malo!
Isprva nije verovao. A onda ponovo.
Srce mu je zadrhtalo — taj glas, isti onaj koji ga je pre godinu dana molio da pokuša opet.
Ćerka. Došla je.
Nije se okretao — samo je plivao. Polako, ali do kraja.
Kad je kročio na pesak, noge su mu drhtale. Ljudi su aplaudirali, neko snimao.
Ali on je video samo nju — u jarkoj jakni, sa suzama u očima.
Potrčala je, zagrlila ga, ne mareći za hladnoću.
— Znala sam da možeš, — rekla je.
— Nisam bio siguran, — odgovorio je tiho. — Dok nisam čuo kako me zoveš.
Kasnije, sedeo je na obali, skinuo protezu i stavio je pored sebe.
Sunce je zalazilo, more je disalo mirno.
— Sledeći put — plivamo zajedno?
Ona je klimnula.
I prvi put posle mnogo godina, more mu se više nije činilo hladnim.
