Put kroz planine uvek je tražio oprez.
Majkl je vozio sam — stari džip, prašnjav put, prazan prevoj.
Vraćao se sa poslovnog puta, odlučio da ne žuri i skrenuo na sporedni put, onaj kojim je nekada vozio sa ocem.
Vazduh je bio bistar, iznad stena su kružili orlovi, sunce je polako tonulo ka zalasku.
Zaustavio se pored puta — da protegne noge, udahne planinski vazduh.
Nedaleko, na krivini, stajao je spomenik — kamena ploča sa slikom i natpisom. Neko je tu poginuo davno.
Majkl je prišao bliže. Na ploči su bili sveži cvetovi, kao da je neko nedavno dolazio.
Sagnuo se da pročita:
„U spomen Tomu Grejsonu. 1985–2018.“
Ime mu je zvučalo poznato.
Ali kad je pogledao fotografiju, dah mu je stao.
Na crno-beloj slici — bio je to on.
Isti pogled, isti oblik lica, čak i mladež ispod oka.
Samo je čovek na slici izgledao starije, iscrpljenije — kao da je proživeo još nekoliko godina.
Majkl se ukočio.
Izvadio je telefon da slika, ali kamera nije mogla da fokusira. Ekran je potamnio, kao da odbija da zabeleži.
Koraknuo je unazad, trepnuo — i tada video da datum smrti odgovara današnjem danu.
22. avgust.
Srce mu je ubrzano kucalo.
Pogledao je oko sebe — nikoga. Samo vetar među stenama.
Brzo se vratio u džip, upalio motor i krenuo.
Ali posle nekoliko kilometara, u retrovizoru, ponovo je video to mesto — iako je znao da je skrenuo na drugu stranu.
Kasnije, dole u dolini, zaustavio se na pumpi i pitao kasira:
— Gore, onaj spomenik Tomu Grejsonu — ko je to bio?
Kasir se namrštio.
— Tamo nema spomenika. Uklonjen je pre pet godina, kad su popravljali put.
Majkl je problijedio.
Ništa nije rekao. Samo je pogledao u retrovizor.
I na trenutak mu se učinilo da neko sedi pored njega.
Isti pogled.
Isti osmeh.
