Vozio je uskom seoskom cestom okupanoj suncem.
Dan je bio topao, vazduh čist, nebo mirno.
Nije znao kuda ide — samo više nije mogao da sedi u praznoj kući, gde svaka senka podseća na izgubljene razgovore.
Posle razvoda, sve je postalo bezbojno: dani su se spajali, noći bile preduge.
Kada je primetio pokret pored puta, nije obraćao pažnju.
Ali onda je čuo tihi zvuk — kao da neko tiho jeca.
Zaustavio se, izašao i video štene pod drvetom.
Prljavo, mršavo, drhtavo.
Na jednoj nozi suva krv, na drugoj ožiljak.
Podiglo je glavu i pogledalo ga pravo u oči.
Taj pogled nije bio pseći — bio je ljudski, umoran, molitven.
Muškarac je dugo stajao, pa kleknuo, skinuo jaknu i prekrio ga.
— Živ si, mali? — tiho je rekao.
Štene se pomerilo i liznulo mu prst.
Osmehnuo se — prvi put posle dugo vremena.
— Dobro, idemo. Od sada je ovo i tvoj dom.
Tako se u njegovom životu pojavio Roj.
Mali, bučan, s očima punim zahvalnosti.
U početku nije znao zašto ga je uzeo.
Ali svakim danom osećao je da praznina nestaje.
Roj ga je čekao, dočekivao ga na vratima, ležao pored njega.
Kuća je ponovo disala.
Jednog jutra, dok je izlazio, Roj je zalajao.
Ne kao obično — divlje, očajno.
Hvatao ga za nogavicu, nije mu dao da krene.
— Dosta, šta ti je?! — povikao je.
Ali pas nije prestajao.
Muškarac je zakoračio unazad — i u tom trenutku, kamion je projurio ispred kapije, udarivši u drvo.
Stajao je ukopan.
Još sekunda — i njega ne bi bilo.
Roj je drhtao kraj njegovih nogu, gledajući ga kao da sve razume.
Muškarac je kleknuo i zagrlio ga.
Po prvi put posle godina zaplakao je — ne od bola, već od spoznaje.
— Spasio si me, mali… a ja ti još nisam ni zahvalio.
Ponekad život vrati dobro brže nego što shvatiš.
Ponekad spas ne dolazi u obliku anđela — već u obliku prljavog, drhtavog šteneta pored puta.
