Kupio ju je spontano — stari srebrni sedan, s izlizanim volanom i blagim mirisom benzina.
Auto je stajao u prašnjavom dvorištu, ali s nekom toplinom, kao da je u sebi čuvao ceo jedan život.
Dan je bio topao, skoro letnji.
Vazduh se presijavao od sunca, asfalt blistao.
Prodavac — stariji čovek s blagim očima — govorio je malo.
Samo je ponavljao: „Veran je. Nikad me nije izdao.“
Potpisao je papire, stisnuo mu ruku i odvezao se, osećajući se kao dečak koji je upravo dobio slobodu na četiri točka.
Stari radio svirao je tiho, vetar je mrsio kosu, a u retrovizoru su se smenjivala zlatna polja.
Nije odmah primetio da je pretinac malo otvoren.
Na semaforu je instinktivno posegnuo da ga zatvori — i čuo šum papira.
Unutra je ležala koverta, stara, požutela, s osušenom mrljom u uglu.
Na njoj je pisalo: „Ako pronađeš — pročitaj.“
Nasmejao se. Verovatno neko zaboravio, možda ljubavno pismo, ništa posebno.
Ali nešto u njemu se steglo — rukopis je bio drhtav, pisan u žurbi.
Otvorio ju je odmah u kolima.
Unutra — dečji crtež: sunce, kuća, muškarac i dečak koji se drže za ruke.
Ispod crteža, detinjim rukopisom:
„Tata, ne ljutim se. Vrati se.“
I ispod — fotografija.
Muškarac u vojnoj uniformi.
Isti onaj od koga je upravo kupio auto.
Prohladilo ga je.
Izašao je, osvrnuo se — sunce je peklo, vazduh mirovao, ali nešto se promenilo.
Kao da je dvorište disalo drugačije.
Vratio se do kapije — bila je zaključana.
Na ploči izbledele reči: „Na prodaju. Vlasnik odsutan.“
Stajao je dugo, držeći pismo i fotografiju.
U glavi mu je odzvanjalo samo jedno: Kome sam jutros pružio ruku?
A automobil kraj kapije tiho je pucketao na suncu, kao da diše.
