Na buvljaku na kraju ulice uvek je mirisalo na prašinu, kafu i staro drvo.
Prodavali su sve — od pohabanih knjiga do antikvitetnih ogledala u kojima su se, činilo se, još videla lica bivših vlasnika.
Tog hladnog subotnjeg dana, tamo je svratio Aleks — visok muškarac oko četrdesetih, umoran i pomalo izgubljen posle razvoda.
Nije tražio ništa posebno, samo je lutao između tezgi, kao da pokušava da pronađe smisao, a ne stvar.
Zastao je kraj starog kofera — braon, sa metalnim ivicama i izlizanom drškom.
Prodavac, sedokosi čovek u vunenom džemperu, rekao je da je kofer ostavljen na čuvanje, ali vlasnik se nikada nije vratio.
— Dobra stvar, — rekao je s osmehom. — Pravljen šezdesetih. Takvi se više ne prave.
Aleks ga je podigao — bio je teži nego što je izgledao.
Kupio ga je za sitne pare, možda kao ukras za svoj prazan stan, gde je još uvek odzvanjalo svako kretanje.
Kod kuće, stavio ga je na sto. Jedna brava se lako otvorila, druga je zapela.
Posle nekoliko minuta, čuo se klik — i kao da je vreme na trenutak stalo.
Unutra — uredno povezana gomila pisama.
Požutele koverte, izbledele marke, rukopis sa elegantnim zavijucima.
Ispod njih — kožni album sa slikama. Na prvoj strani — mlada žena sa blagim osmehom.
Ispod slike je pisalo: „Emili, 1963.“
Aleks je upalio lampu i počeo da čita.
Pisma su bila upućena muškarcu po imenu Tomas.
„My dearest love…“ — „I’ll wait for you, no matter what happens.“
Svako pismo — priča o ljubavi, ratu, nadi.
Poslednje, iz 1967, govorilo je o odlasku.
Na dnu kofera — mala koverta sa zlatnim lančićem i medaljonom u obliku srca.
U medaljonu — slika Tomasa i vozna karta, nikada iskorišćena.
Te noći Aleks nije spavao. Imao je osećaj da su ga pisma pronašla s razlogom.
Sutradan je počeo da traga za Emilijom i Tomasom.
Nedelje su prošle — arhive, stare adrese, novine.
Dok nije dobio poruku od žene po imenu Sara:
„To su moji roditelji. Mama je umrla prošle godine. Govorila je da je izgubila kofer sa njegovim pismima — i sa njima deo sebe.“
Sedam dana kasnije, Sara je došla.
Kada joj je pružio kofer, zaplakala je.
— Nemate pojma, — rekla je, — koliko dugo sam ovo tražila.
Pre nego što je otišla, dala mu je malu kovertu.
U njoj — jedno Emiline pismo.
„Ako neko ikada pronađe ovo — neka zapamti: ljubav ne umire. Samo čeka da je neko čuje.“
Od tada, kofer je stajao u Aleksovom dnevnom boravku — prazan, ali pun značenja.
Ponekad, da bi promenio život, dovoljno je da otvoriš bravu koju se niko ranije nije usudio dotaknuti.
