Reka je hučala posle noćne kiše — mutna, široka, puna granja koje se vrtelo u virovima. Majkl je stajao na mostu, držeći šolju kafe, i mislio kako je danas napokon mirno. Posle razvoda, beskrajnih sudskih papira i poziva u kojima niko nije hteo da sluša. Samo jutro. Magla, miris vlažne zemlje, ptice u trski.
Vrisak nije odmah čuo. U početku mu se učinilo da je vetar, ali onda se ponovio — tanak, očajan. Majkl je zastao, ispustio šolju i potrčao ka vodi. Na sredini reke, držeći se za polomljenu granu, borila se devojčica. Kosa joj je bila slepljena uz lice, oči preplašene, ruke drhtave. Pokušavala je da se održi, ali struja je bila jača.
Nije razmišljao. Samo je skočio. Hladnoća mu je stegla grudi, dah presečen. Voda ga je udarala po licu, vukla nadole, ali je plivao — naslepo, prema zvuku. Devojčica je već tonula. Zgrabio ju je jednom rukom, privio uz sebe. Bila je laka, gotovo bez težine. Plivao je iz poslednjih snaga dok nije dotakao obalu.
Na zemlji je počela da kašlje, da izbacuje vodu, da diše — hrapavo, ali živo. Majkl se tresao, ne od hladnoće, već od pomisli da je mogao zakasniti. Devojčica ga je gledala širom otvorenih očiju.
— Sve je u redu, — rekao je nesigurno. — Bezbedna si. Gde su ti roditelji?
Pokazala je prema putu, gde su ljudi trčali. Među njima — žena, bleda, s mokrom kosom, vikala je ime devojčice:
— Lili!
Žena je dotrčala, pala na kolena, zagrlila dete. Majkl je odstupio, brišući lice. Srce mu je tuklo kao da još trči. Žena je podigla pogled — i ukočila se.
I on isto.
— Majkl?..
Sve je utihnulo. Čak je i reka na trenutak stala.
Prepoznao ju je odmah — Ana. Ona ista. Ona s kojom nije pričao sedam godina. Ona koja je otišla kad se sve raspalo.
Devojčica je pogledala majku, pa njega.
— Mama, ko je to? — pitala je tiho.
Ana nije odmah odgovorila. Pomilovala je ćerku po mokroj kosi i šapatom rekla:
— To je… tvoj otac.
Majkl je pogledao dete i sve se pretvorilo u jedno: bol, zahvalnost, nevericu. Svet je ponovo disao — ali drugačije.
Stajao je, sav blatnjav, s drhtavim rukama, i nije mogao da skrene pogled. Devojčica ga je gledala istim onim očima koje je nekad viđao u ogledalu.
Malo čudo koje je reka mogla da odnese, ali je — iz nekog razloga — odlučila da vrati.
