Jutro je počelo kao i uvek.
Dug niz automobila vukao se preko mosta — svetla farova, zvuk sirena, zveket poklopaca od kafe. Ljudi su žurili na posao, neko je gledao u telefon, neko pevušio uz radio.
Vazduh je bio vlažan, mirisao na asfalt i reku. Iznad vode visila je magla, a sunce je tek počinjalo da probija kroz siva oblaka.
Majkl je vozio svoj kamion uobičajenom rutom.
Prelazio je taj most svakog dana — u isto vreme, istom brzinom.
Ali tog jutra nešto nije bilo u redu.
Osetio je blagu vibraciju pod nogama.
Ne od motora — dublju.
Najpre je pomislio da je to vetar, ali zvuk je bio drugačiji: nizak, prigušen, kao metalni hrapavi šum.
Isključio je radio i oslušnuo.
Zvuk nije nestajao.
Namrštio se, otvorio prozor i nagnuo se napolje — i u tom trenutku osetio kako se most ispod njega jedva primetno zatresao.
Smanjio je brzinu, uključio sva četiri migavca i stao. Iza njega se odmah stvorila kolona, neko je zatrubio.
Izašao je iz kabine.
Pod nogama je asfalt lagano podrhtavao — jedva primetno, ali stalno.
A duž desne strane išla je pukotina — tanka, crna, kao linija na staklu. I sa svakim trenutkom se polako, gotovo neprimetno, produžavala.
Osetio je kako mu je srce snažno udarilo — i shvatio: vremena nema.
Ako stigne do sredine mosta — ceo deo će se srušiti.
Pojurio je nazad u kabinu, okrenuo ključ i dodao gas.
Kamion je jurnuo napred, točkovi su proklizali po mokrom asfaltu, i čitava mašina se zaustavila ukoso, popreko preko puta.
Škripa kočnica, vrisak guma, povici.
— Šta radiš?! — vikao je neko iz automobila.
Majkl se popeo kroz prozor, mašući rukama:
— Nazad! Svi nazad! Most puca!
Prvi automobili su počeli da se povlače. Neki, ne razumevajući, samo su trubili.
Ali tada je vazduh presekao zvuk — lom, kao kad neko slomi kost.
Most se zatresao.
Sve se desilo u trenutku.
Prvo je nestao levi deo — deo mosta po kojem su sekundu ranije vozila išla srušio se u reku.
Zatim i centralni deo — kao kula od karata, uz zaglušujući tresak i lomljenje metala.
Vazduh su ispunili povici i tutnjava, a zatim — tišina.
Majklov kamion stajao je popreko na poslednjem netaknutom delu.
Iza njega — desetine automobila, zaustavljenih na bezbednom rastojanju.
Ispred — ponor. Metalne konstrukcije virile su iz vode, para se dizala iznad reke.
Majkl je sedeo u kabini, nepomičan.
Ruke su mu drhtale. U retrovizoru je video ljude kako izlaze iz kola — šokirane, ali žive.
Tek tada je shvatio da je most nestao ispred njega, samo nekoliko metara od njegovog branika.
Nekoliko minuta kasnije stigli su spasioci.
Izveli su ga, proverili — bio je nepovređen. Samo lice prekriveno prašinom i oči u kojima se još ogledala voda gde je malopre bila cesta.
Novinari su kasnije pisali da je spasao više od četrdeset automobila.
Inženjeri su potvrdili — pukotina je prolazila tačno ispod njegove kabine, i da je prešao još pet metara, most bi se srušio zajedno s njim.
Nije voleo da priča o tome.
Kad bi ga pitali zašto je stao, samo bi slegnuo ramenima:
— Jednostavno… osetio sam da nešto nije u redu.
