Podne je bilo bistro i zlatno.
Reka je blistala kao ogledalo u kome su se ogledali nebo i bela haljina što je polako prelazila stari most.
Selo je izašlo na obalu — svi su hteli da vide kako idu zajedno, ruku pod ruku.
Mladoženja je koračao malo ispred, pažljivo vodeći nevestu.
Plašio se da pogleda dole — daske su stenjale pod nogama,
ali njen smeh presekao je brigu kao sunčev zrak kroz maglu.
Deca su bacala latice, starci klimali sa obale,
a harmonikaš kod kapije svirao je tiho, svima poznatu melodiju.
Vazduh je mirisao na jorgovan i na nešto svečano, skoro lomljivo.
Most je podrhtavao.
Najpre tiho, kao da je vetar prešao preko vode.
Zatim — duboko, kao srce koje je preskočilo otkucaj.
Ljudi su se ukočili.
Negde je žena vrisnula.
Zvuk pucanja presekao je vazduh, i sve se u trenutku zavrtelo — veo, cveće, daske, ruke.
Reka ih je uzela u trenu.
Bela haljina zatreperila je u vodi kao oblak, pa nestala.
Na obali je ostala samo tišina, gusta kao dim posle požara.
On je izronio prvi.
Držao joj je ruku, ali je tok bio jači.
Njegov krik dugo je odzvanjao među trskama dok nije postao samo jeka.
Te večeri iznad reke je gorelo svetlo.
Kažu da se vratio. Seo je na komad mosta i zapalio lampu.
Dugo je sedeo, gledajući u vodu, kao da čeka da njen lik izroni iz dubine.
Posle nekoliko dana voda je odnela poslednje daske.
Ali svake jeseni, kad magla legne nad rekom,
ljudi kažu da vide nevestu u belom kako hoda po nevidljivom mostu,
a pored nje — muškarca koji joj drži ruku.
Oni idu polako, kao da vreme još čeka
da prelazak konačno bude završen.
