Dvorište gde je Lukas vozio skejt sa drugovima bilo je bučno samo uveče. Preko dana — pusto: stare klupe, golubovi, bake koje pričaju o vremenu. On bi se zaleteo po glatkom betonu, uradio trik, poleteo malo iznad zemlje — i osećao se živim.
Jednom, kad je opet pao — glasno, s treskom — prišla mu je starica sa štapom.
— Mladiću, — rekla je, — a čemu sve to?
— Pa… da vozim, — odgovorio je kroz osmeh.
— I boli i buči. Ali u tvojim očima ima nešto. Možda bih i ja mogla da probam?
Pomislio je da se šali. Ali sutradan je došla opet. U dugoj suknji, u patikama koje je sigurno pozajmila od unuka.
— Hajde, nauči me, — rekla je i ostavila štap kraj klupe.
Isprva ga je bilo strah. Njene ruke su drhtale, on se plašio da je ne obori, a dečaci u pozadini su se smejali. Ali kad je prešla par metara, nasmejana kao dete, shvatio je — nije šala. To je početak.
Posle nedelju dana došle su još dve. “Samo da pogledamo”, rekle su. Pa još nekoliko. Uskoro je svako jutro dvorište bilo puno — ne mladalačke, već neke druge buke: tihe, vesele, mirisne na pitu i kremu za zglobove.
Lukas im je napravio malu rampu, ofarbao ivičnjake, donosio čaj u termosu.
— Ovo nije škola, — govorio je, — ovo je klub slobode.
I one su se smejale, vozile, padale, ustajale i vozile opet.
Kad ga je novinarka iz lokalnih novina pitala zašto to radi, slegnuo je ramenima:
— Ne znam. Samo prvi put u životu uspevam da učinim nekog srećnim. Možda je to smisao.
A onda, jednog dana, došla je žena. Nova, s crno-belom fotografijom u ruci.
— Mogu li? — pitala je tiho. — Mama je želela da proba, ali nije stigla. Došla sam umesto nje.
Pomogao joj je da stane na dasku, pridržao je za ramena.
— Samo se ne plašite. Skejt ne voli strah.
Klimnula je, prešla nekoliko metara i nasmejala se — jasno, toplo, kao iz prošlosti.
Lukas je gledao i shvatio:
nije ih samo učio da voze.
Vraćao im je ono što je sam tek otkrio — osećaj da život još traje, i da tek počinje.
